Branič

449

одлуку : „да ее не закључује никакав уговор, по коме би се Француска круна дала у руке каквом страном владаоцу или владарци, проглашавајући у нанред такав уговор за неважан". Тако исто парламенту су гшдносили и краљевске тестаменте, и у случају малолетства престолонаследиика, иарламенат је имао да одреди коме ће се поверити регентство. Тако се, дакле, судеко тело мешало у све стране иолитичкога лшвота ; на основу својега права вериФикације и урегистровања, онојеимало у својим рукама право контроле над администрацијом Финанс:уа, над црквом, над дипломацијом, над свима оиштим интересима, па и над самом државном конституцијом. Може се управо рећи да је стари режим био режим апсолутне монархије, али да је монарх могао радити једино са пристанком и суделовањем судскога тела. Многи модерни историци налазе, да се та и толика власт судскога тела не може ничим, оправдати, јер, почем оно није про дукат народнога избора, оно није ни имало права да представља тај народ. Нама се чини да ти историци греше и да оцењују старе ствари са гледишта нашнх модернпх идеа. У староме режиму ми не налазимо никога који би имао нојма о принципу модерне народне репрезентације, и то је баш и био узрок што Француска није никада много ценила своје народне скушптине. Отуда је слабо коме и падало на памет, да'примећује, што парламенат представљаше земљу. Своју власт он је имао од саме његове конституције, а не од некога трећега. У састав судскога тела, поред парискога нарламента, улазили су још и парламенти из уаутрашњости, којих беше дванаест на броју, а сем тога беше још и сто којекаквих других судова. Сви ови судови, растурени ио целој Француској, нмадоше са иариским парламентом исти дух и исту независност. Сва места, ма које класе она била, добијана су на један исти начин : у ХУ веку избором, у XVI куновином, а у ХУП наслеђем. Краљ није никога п стављао на судско звање, и све те еудијс беху потпуно слободне на спрам власги, < д које се нису имали нити плашити нити чему надати. Тако конституисана магистратура у оно време имала је такав уплив на понулацију, какав ми ншмо данас у стању замислити. Принцип продаје и куповине звања и њихова велика цена беху узроци, што је и најмањи судија морао бити бар кол'ко тол'ко имућан, и оно уважење, које магистратура можда не би уживала да је била сиротна, долазило је отуда, што је била богата. Судија не беше еамо обичан, прост судија ; он је готово увек био и велики сопственик, и у њему је народ гледао не чиновника, већ човека који је био сам цо себи од великога утицаја и пот