Branič

475

Овом је тражзњу противан само К. Н. као гдавни старалац, јамчећи у исто време он за очуха, да овај ништа упропастити ие ће и да имање и даље пред њим остане ; — али како је потписани врховни надзорник старатеља по чл. 90 зак. о стар. и по што он има довољно доказа, да се са имањем рђаво рукује, — то према томе, а на основу чл. 35, 36, 44, 46, 47, 49, 62, 90 и 92 зак. о старат. и тач. 168 зак. о таксама решава : да стараоци М. и К. одмах ма и средством полициске власти уклоне очуха и удову из имања масеног и децу даду на издржање, а имање под аренду. На ово решење стар. судије изјаве жалбу дечији заступник М. и бив. удова Ж. мати дечија Анелационом суду; и Апелациони суд исто решење поништи дајући следеће примедбе : По чл. 49 зак. о старат. треба водити прече старање о личности наследника него и о самој управи њиховог имања. Нрема овако јаеном законском наређењу, старат. судија није имао законог разлога кад је мимо овог закона исказао у свом решењу: „да сгараоци децу даду где знаду на издржање, а имање да се даде под аренду, него је требао претходно да извиди саслушањем сродника и старалаца, а потом и да оценп, да ли би кориеније било по личности наследника, да деца остану и даље код своје матере и очуха, а да мати имање ужива или коме другом да се даду на издржање, било са неком накнадом, било бесплатно, имајући при том у виду и године старости наследника, које свакојако мора имати знатног ушшва на случај да се од матере одвоје. Сем тога старат. судија је требао да саслупта и очуха и мајку паследника о томе , не би ли они пристали, на случај да им се имање одузме — ипак наследника бесплатно или са неком накнадом у новЦу од ирихода имања издржавати и бригу о њ-ма водити, па при решавању и то да цени заједно са изјавом срод нина К. А., који се прима да децу бесплатно издржава, по и ово такође придржавајући се прописа чл. 49 зак. о старат. По §-у 320 гра1>. судс. пост. примедбе су ове за стар.судију об везне, с тога јс но истим одмах и поступљено. XXVI Менична споообност наших држављана у погледу на страно законодавство У нашем трговачком закону (§-у 76) изречено је онште на чело, да сваки Србин може меницу издати, примити и на другог