Branič

Страна 126.

Б Р А Н И Ч

Број 9.

није по смрти његовој постали заложни повериоци, имају прече право наплате из новаца добивених од продатог имања иок Б. од ранијих заложних поверилаца наследнпка пок. Б., који су добили право залоге на истом имању. Апелациони Суд заснива своју пресуду на §. 490. грађ. зак. налазећи, да наследницпца иок. Б. остаје у наслеђе оно, што по исплати дугова нок. Б. остане. До душе по §. 490. грађ. зак. сви дугови покојникови леже на његовом имању и отуда се имају исплатити; али из овога зак. прописа не може се извести. да су сви дугови његови залогом обезбеђени; јер сваки дуг не претноставља залогу, него се она тек онда задобија, када се интабулише — §. §. 306. и 309. грађ. зак. Смрћу пок. Б. и његове су обвезе прешле на његове наследнике и то само онако, какве су оне обвезе — бпле и нрема покојнику, тако, ако су обвезе иокојникове према његовим повериоцима биле личне, онда оне као такове прелазе х на његове наследнике, а ако су биле заложне, онда као такве прелазе и на наследнике, и из залоге се имају исплатити, §. 329. грађ. зак., без обзира на то у чијим се рукама залога налази, а не може се претпоставитп, да лична обвеза покојникова, која је доцније заложном ностала, може бити јача од ранијих заложних поверилаца наследника иокојникових. Тужена је страна била лични поверилац пок. Б. и као такав поверилац задржала је право личне обвезе и према наследницима све до дана задобивене залоге, а према таком положају поверилаца суд је требао у смислу §. 330. грађ. зак. да одреди првенство у наплати по реду задобивене залоге. Не може остати разлог суда, да је за задужење тужилачкој страни било потребно нарочито одобрење стар. судије у смислу чл. 75. зак. о стар., јер ово не може да уди повериочевој залози, пошто је решењем неспорног судије првога суда образовано задружно стање између пунолетног сина пок. Б., удове и малолетних насљедника. Апелацпони Суд не прими предње примедбе Касационог Суда, но изјави следеће противразлоге: Није Апелацпони Суд у својој нресуди оцењивао, какви су који повериоци, који наплату траже из продатог имања пок. Б., да ли лични или заложни, као што узима Касац. Суд, јер му то није било ни потребно с тога, што је новац, који се распоређује, искључно добивен од продатог Б-овог имања, а не имања дужника тужилачке стране, па се тако пресуда додирнула других потребних законских разлога а нарочито, што се како пресудом тако и актима доказује, да је продато имање својина пок. Б., да је тужена страна његов поверилац, и да је зато тужени по оним законпма, изложеним у пресуди Апелац. Суда, пречи у наилати од тужилачке стране.

Ово је јасно, да тужилачка страна нема права, да се наплати пре туженога из поменутог новца, а то је јасно образложено у пресуди, а и с тога, што је овде у питању, ко су дужннци тужилачке стране, и да ли су ти себе саме лично или масу пок. Б. задужили, и ако су, да ли је то задужење законито, па да буде обавезно и за повериоце пок. Б. Апелациони Суд нашао) је и налази, да дужници тужилачке стране Н. и П. на начин овај нису задужили масу иок. Б., а и кад би се узело, да њихово задужење није основано на закону, јер по чл. 75. зак. о стар. никако се задужење за малолетнике не може учинити без одобрења старатељ. судије. Тога одобрења овде нема, нити га је тужилачка страна као доказ поднела. Овај законски пропис стоји у вези са §. 510. грађ. зак. и што ови закони прописују, то се ничим неда заменити, нити је досад било с.лучаја, да је могла замена бити, и по томе П. одељ. Касац. Суда погрешно узима, да је оно решење неснорног судије од 10. Маја 1896. Вр. 1106. којим је образовано задружно стање између дужника тужилачке стране и малолетних наеледника пок. Б., од важности за решење овог питања, јер ово решење, да се и не говори о његовом самом постанку т. ј. да су све законске Форме испуњене, па да оно вреди, оно за задужење масе није ни од какве вредности по изложеноме, а нарочито што се ноднетим доказима утврђује, да маса пок. Б. и непостоји нити је образована код надлежног стар. судије. Кад дакле пок. Б. из чијег се имања наплата тражи не дугује ништа тужиоцу Р. и кад задужење Н. и П. нема законске обвезе за масу пок. Б. а по томе и за тужену страну, онда тужилац нема права наплате из продатог пмања пок. Б. и ако је он ставио интабулацију на име Н. и П., а како вели на ово продато имање, а пре тужене стране, јер то не вреди по §. 314. грађ. зак., а поред тога из саме менице, по којој су се Н. и П. задужили тужиоцу и коју је тужиоц иа рочишту показао, види се, да су ову нотписали само Н. и П. а не и иок. Б. или за овога, онда ова меница јасно опредељује, да су се њих двоје Н. и П. лично задужили тужиоцу, јер се противно не може ни доказивати, а још мање предпостављати, кад се по §. 82. трг. зак. мора узети да су Н. и П. за свој рачун издали меницу. Јер кад би се иротивно могло допустити, меница би изгубила меничну вредност и сваки би подписник могао доцније нравити изговор, да је мецицу издао, примио, нренео као пуномоћник другог лица, иа тако и ово је непобитан доказ да пок. Б. није дужник тужиочев. По овоме овде не може бити ни речи о иречем праву наплате између ових парничара, кад пок. Б. тужиоцу ништа не дугује и кад нема доказа да су Н. и П. имање пок. Б. законским путем задужили и као овлашћеница меницу потписали, и за то овде остаје само један дуг, кога је пок. Б. учинио од тужене стране, па с тога је овај однос пресудом и расправљен на основу §. 490. грађ. зак.