Branič

Број 9.

Б Р А Н И Ч

Страца 107.

0 СУВЕРЕНОСТИ увпдно цредавање 113 државног нрава Слободана Јованови&а ванредног арофесора Велике Школе. (Свршетак) III. Остаје на послетку да расмотримо реакцију противу начела суверености. У XVIII. веку јавиле су се две демократске школе, либерална и радикална, школа Русовљева и школа Монтескијева. Обе су имале исти циљ пред очима, наћи начина како да се утврди режим слободе. Само, свака је од њих слободу на други начин схватала. Школа Русовљева држала је да се слобода и сувереност даду измирити; школа Монтескијева напротив, да су то два противна начела. По првој школи, спас слободе не захтева неодољиво да се суверена власт уништи. Довољно је, ако се та власт с владаоца на народ пренесе ако другим речима будемо сви узимали учешћа у државној управи. Та власт престаје бити тиранска, кад је цео народ врпш, јер онда, посредним путем, само сваки собом управља. На овом овде није место задржавати се више, —још у почетку ми смо оставили на страну питање, како ваља организовати вршење суверене власти, или коме ту власт ваља поверити. За нас је много интересантнија либерална школа, која налази да слободи суверена власт није противна само онда, кад је сва у рукама једног човека усредсређена; да јој је она противна увек, ма у чијим се рукама нашла, самим тим што је суверена. Слобода је граница свакој власти, да би она настала, треба власт да престане, и с тога крај неограничене власти, за сдободу нема места, па ма та власт *била од самог народа најнепосредније вршена. За слободу није савршено ништа учињено, ако се овој само извршник промени, или боље, ако се овај само мултипликује, тако да од једног човека постане цео свет. Доказано је да постоји исто тако деспотизам народа, као и деспотизам владаоца. Што интереси слободе изискују, то је да не буде више ии једне власти неограничене; да свака може законским начином бити заустављена, ако би била на путу да се начини свемоћном. У кратко, што интереси слободе изискују, то је да ни највиша власт у држави, ни она дакле суверена, не остане без законских граница.

Треба одати ту правду Монтескију, да је он јасно увиђао да се једна власт само другом може ограничити. Код суверене је власгн била само та тешкоћа, што кад би се хтела другом влашћу ограничити, онда бн та друга власт постала сувереном, и потреба би била поново ограничавати ову. Да би се суверена власт ограничила, био би свега један начин; то је поделити је. И по Монтескију то није ни најмање немогуће. Она се састоји из три функције: законодавне, извршне и судске. Сваку ту функцију треба претворити у нарочиту власт, и с тога свакој дати нарочите органе, који су врх свега између себе независни. Онај који буде доносио законе, тај неће владати, а који буде владао, тај неће судити, и још, било би желети, да онај који доноси законе не поставља онога који влада, и обрнуто, — и да ни један ни други не могу сменити онога који суди. Кад би се тако учинило, имала бп се иодела власти. 1 ) Усљед таке поделе власти, нп једна више не би била неограничена. Свака би од њих имала строго обележену надлежност; ако би покушала из ње изаћи, остале би је на мах вратиле у њену надлежност, да би сачувале своју. Ни једна од њих не би била највиша, све би оне биле између себе једнаке, и баш за то и могле би се узајамно ограничавати. Као год што се мали народи одржавају ривалством Великих Сила, тако би и слобода постојала благодарећи том организованом супроћавању између власти. У Монтескијевим ндејама има без сумње нечега и тачног. Државна власт, то је једна апстракција. Да бп постојала, она мора бити оличена, мора имати органе који ће јој не само служити, него је и представљати. У теорији немогуће је изједначити државну власт с личностима које су јој одређене за органе. Оне немају на њу право приватне својине. Оне су дужне вршити је у ошнтем интересу, а не у свом личном итд. Али у практици опасност је увек велика да је оне не стану злоупотребљавати, да се њоме не стану служити за своје посебне цнљеве. И за то, премда је државна власт неограничена, њени се органи не смеју оставити без контроле. Браниоци апсолутне монархије одбијали су свако контролисање представннка државне власти под изговором, да онај који је представља мора бити исто тако неограничен као и она сама; иначе би она изгубила свој суверени карактер. Тако гледиште било би оправдано само онда кад владалац не би био само један орган државе, него држава

1) еарги (1е8 1018, књига ix. гдава ш , iv. и vi.