Branič

бро.т 1.

в р а н и ч

стр. 21.

ствар. Јер, престане ли неком право својине на извесну непокретност, престаје и његово право давања иете нод закуп: нестане ли право потраживања, престаје и право на сва споредна тражења, интерес, трошкове и остало; нема ли вредности обвеза о дугу, немају вредности ни све споредне обвезе: јемство, залога п др. Док, на против, ако споредна ствар и пропадне, главна ипак остаје. Тако, буде ли неко ограничен у праву сопствености неке непокретноста: на тај начин, да исту не сме под закуп даватп у опште или само на неки одређсни циљ, ииак ираво сопствености остаје; буде ли поверилац одбијен од интереса или трошкова, као споредних тражбина, ипак му се може досудити главно тражење; пропадне ли залога, право потраживања не пропада, већ се наплата може пз другог имања тражити. То је све тако опште познато и јасно, и по теорији и но прописима нашег Грађанског Законика (§. §. 306., 323., 3-5., 837., 842., 851. грађ. зак. и §. 98. грађ. пост.), да је просто непојмљиво на чому се базпра мишл^ење Касацпоног Суда, да је „обсзбеђење" главна, а „право тражења наплате" споредна ствар. Једпно објашњење дају нам разлози одлуке, која је штампана у Максимовићевој Збирци, по којима је „ тужиоцу била главна ствар да се осигура, а тражење наплате, као услов за одржање забране но §. 386. грађ. пост. споредна ствар". Као што се из овога види, одељење Касационог Суда држи, да је ,, тужиоцу " главна ствар, да се обезбеди, а нанлата сиоредна ствар. Нарочито истичем овде реч „тужиоцу", коју одељење Касационог Суда у својим разлозима наводи, јер, према томе, изгледа, да може бити две главне н две с-поредне ствари, или још боље — три. Једна нодела, коју горе истакох, са гледпшта „тужиоца"; друга, са гледишта „туженог"; а трсћа, са гледиигга суда. Но, ја мислим, да то ијесте она ногрешка, која је и одвела то одељење Касационог Суда на странпутицу, јер се Касациони Суд ставио на гледиште тужиоца „коме је главно, да се обезб(->ди, а лако ће се наплатити". Да је, пак, Касациони Суд одстранио и тужиоца н туженога, на стао на објектнвно гледиште — суда —, дошао би, по мом мишљењу, до са свим противног закључка, т. ј. да је „главно ■— наплатити се", а са свим „сноредно —■ обезбедити се" пре тога. — „Обезбедити се" само по себи значи нешто споредно, привремено, јер зависн од нечег другог и траје, докло и та друга „главна ствар — наплата". „Обезбеђење" без нечег другог, што је главно, као што је код новчаних потраживања, само потраживањеи право наплато, ле да се ни замислити.