Branič

стр . 74.

б р а ii ii ч

број 3.

иарламенти ради завсфења у њихове протоколе, а ово је рађено опет за то да би судони знали за нови закоп. Мало по мало, .парламенти еу овој простој формалности дали са свим други значај. Они су отпочелн изјављивати иретензију да закони не могу имати обавезне силе пре него што их они приме и у своје протоколе заведу. Због оваког разумевања те формалности израђао сс често иута сукоб између парламената и краља који је, у таквим случајима, својим наредбама названим ЈеШ-ев с!е ЈИ8810П, налагао протоколисање закона а кад нн то није помагало, он је онда долазио сам у парламенат и држао седницу (Ш <3е јибНсе), у којој је овај морао закоп у књиге увести. Кчд се има на уму да у апсолутним монархијама владалац сам врши, поред осталих власти, и законодавну, опда је ова претензија старих француских парламената, као судске власти, била просто присвајање власти која им припадала није. Из бојазни да се сличнп појави не понове и постојала је поменута одредба у ранијим француским конституцијама, која је прешла чак и у кривични законик (чл. 127. I 0 ). 1 ) Ако закони сматрају за излишно предвиђати случај корпоративнс инсубординације судова наспрам законодавне власти, опи за то опет предочавају две хипотезе у којима би судски органи, без изречие забрапе законодавчеве, имали маха да законима важносг одрекну, на да им се опет, са формалне стране, не може непокорност легислативној власти пребацити. Ово су тс хипотезе. 1. Судија не можо одрећи да, било у грађанским било у кривичним споровима, решава за то птто би закон био неправилан или нејасан, или што у њему не би бно предвиђен пред њега изнесени случај. Правилност и опортуност закона, то је ствар која се само законодавца тиче, а не и судије: тим самим што известан закон постоји, судија је дужан применити га, без обзира на то да ли ће његова примена бити праведна и опортуна. ВагкЗгу^асаи^шепе вели: „Право које би припадало судији да не аплицира закон кад би му се овај неправедан чинио, било би извор великих злоуиотреба. У истини не бп било више закона; њих би заменила савест судиска. Појединци не би знали на шта да рачунају; јер сваки на

1) Сг:>гзоп11е(;, ор. сК. р. 22, 23.