Branič

стр. 254.

Б Р А Н II Ч

број 8.

било врло жао овог јунака; зато узме сваки по камен у руку, и бацивнш на једно место сваки рекне: „Проклет био ко уби Кривокућу". 1 ) Суштнна обреда саетоји се као што видимо, искљу чиво у заједничком проклињању престуиника, да се обелодани. Може се насигурно тврдити, да сам обичај, у својој изворној појави, не носи карактер доказног средства. То је само споразумни покушај сељана да се престушшк пронађе, моралним утицајем на његову савест. Село је задржавано у обвези накнаде и после овог чина,. ако је остао без усиеха. Противно схватање у основу потире суштину кодективне одговорности, онако прецизно изражене одредбама нашег старог права. Настаје умесно питање: кад би село одговарало за дело свог члана, ако је у оваквим случајима његова клетва могла -бити правдајући или оелобођавајући доказ? Основа обичају по себи је довољно јасна. Осим човечанске побуде, да се олакша истрага у интересу оштећеног, село је овим начином наегајало око проналаска иреступника, у првом реду у свом сонственом интересу. Веровало се, да ће проклињање или „метање анатеме подејствовати, да се преступник сам нрокаже, што се ваљда кадгод и дешавало Тим начипом. село би одбило од себе плаћање штете, која је у облику државне глобе, падала на појединце као голем намет Имамо о томе и сувише доказа. Кад је био убијен султанов дворски слуга,. поред смртне казне која је падала на убијцу, цели предео у ком се догодило дело, морао је одмах да плати државној каси 20.000 златица. 2 ) Под Турцима крвннна, као глоба била је позната под именом „џивар" или џерима" (арбанаски „вендета"). Наплаћивана је од сељана, не само за намерна убијства и телесне повреде, него и у многим другим случајима кад човек падне с дрвета или с коња те се убије, или се утопи у води, или умре од зиме; кад се која окопили;. кад угине брав или скот и т. д. Власти су предузимале редовну истрагу („чиниле ћевш"), али су више настајале

1) Мил. Ђ. Милићевић.

в) Сведочанство нашег Михаила од Острвице. — Око године 1751. „златица, турскпх грош, шест имејаше ". Глаеник VIII. 79;