Branič

вро.т Н.

в р а н и ч

стр . 277.

ИЗ СУДНИЦЕ IX. Тапија судом општгаским потвр^ена са државином спорног имааа, доказ је о праву својине. (Одлука оиште седнице Касагџсоног Суда) Младен и Илија тражили су тужбом од пок. Видена, кога представља снн Риста, да им устуии ливаду у својину, јер им јо у наслеђе од оца остала, Тужени је Риста признао, да је спорна ливада запста била својина оца тулсилаца, но се брани тиме, да је његов отац Виден купио ту ливаду од Цеке оца именованих тужилаца. За доказ поднео је тапију општинским судом потврђену. Па како се имање налази у његовој државини, тражи да се тужиоци одбију. Првостенени зајечарски суд нресудом од 24. Фебруара 1897. год. Вр. 2017. осудио је туженог, да тужиоцима уступи у својииу спорно имање пз ових разлога: „Кад тужена страна признаје, да је спорно имање била својина оца тужилаца, то полагање права на спорну ливаду, које оснива на државини по основу куповино, нема месга, јер сама државина не може бити доказ о својини, пошто тужена страна не нодносн никакве доказе. Подиесена тапија не меже биги доказ нрема §. 294. грађ. зак.. када није од иолициске власти и првостепеног суда потврђена". По незадовољству туженога Апелациони Суд пресудом од 18. Октобра 1897. Бр. 2466. одобрио је горњу пресуду првостененог суда. Но, Касациони Суд по жалби туженог поништио је пресуду Апелационог Суда, нримедбама од 31. Јануара 1898. Бр. 802; са ових разлога: „Када тужени признаје, да је сиорна ливада доиста била својпна оца тужилаца, али истиче и то, да је отац тужилаца исту продао његовом оцу, за шта подноси таиију нотврђену онштинским судом, а кад и сами тужиоци признају да је сиорно имање У државини туженога од нре двадесет година, — онда је Апелациони Суд требао, да нризнање туженога у целини оцени онако, како је исказано према §. 185. гр. суд. пост. у вези са признањем тужилаца о државини спорног имања, на по оцени доказа спор пресуди ■ а не само да онај део од тога признања, БРАНИЧ ГОД. V. 3