Branič

стр . 350. вранич бро.т 10.

Ова одлука првог Суда, коју је оснажио Касациони Суд, као интересна ио право-знанце, можо се носматрати са још једне стране. Тамо се каже, да према ислеђеним околностима, (а које су те околности види се из напред изложенога) стоји дело двогубе нанлате дуга из тач. 4. §. 253. крив. законика, а одмах за овим вели се: да противу оит. Миливоја, што се тиче његове кривичне одговорности, стоје само два основа подозрења, (који су види се напред), но да они по §. 2о7. крив. судс. пост. нису довољни за саставни доказ, за који су потребна најмање три основа подозрења, и с тога се онтужени Миливоје има пустити из недостатка цовољних доказа. Оваква одлука није на закону основана. Кад се утврди иостојање дела два пута наплате једног истог дуга, онда је самим тим Фактом утврђеиа и кривична одговорност оптуженога, дакле не може се узети, да код кривичних дела ове врсте дело постоји, а да је оптужени као учинилац дела, односно његове кривичнн одговорности, само сумњив, према чему овде нема места примени §. 242. крив. судс. пост. јер онда настаје питање: Како би се спорна исправа употребила у грађаиској парници односно наплате дуга? На ово питање одговорићемо, кад се оконча нарница, која се води по спорној исправи. Наше јс мишљење, да овде нема дела два пута нанлате дуга, јер исто ничим није утврђено, ида се но основу §. 250. а. крив. суд. пост. оитужени Миливоје има пустити испод суђења. Даље, нема места примени §. 328. ист. пост. према оптуженоме, јер нема ни сумње, да је он проузроковач овога дела, већ би се овај законски проиис могао праведно применити према приватном тужиоцу Никодију, који је се трудио, да по §. 21. грађ. зак. не плати оно, што је дужан. Мих. Р. Радивојовић судија.

*$>-о—<$■-