Branič

врој 15.

15 Р А Н Ц Ч

сФР. 541.

јс положају, — користећи се поцрпеним искуством у унутр. н спољн. односима и нриликама своје отачбине — почео, протш? воље народн. претставништва и често обилазећи намере и самога владаоца, спремати остварење своје чврсте замасли и одлуке за ујединење Немачке. Бизмарк није био мишљења некадањих својих проФесора, да је политика наука. Њему је политИка била вегитшш, која је за постижење својих смерова дозвољавала сва сретства и све политичке и партијске комбинације. На срећу његову и народа немачког идеје Бизмаркове, које су се могле остварити само „мачем и огњем", нађоше ноуздане извршиоце у војничким капацитетима, чији уснеси и ј)атне теорије служе данас за углед свима војскама. На путу његовом за остварење уједпнења Немачке беше прва етапа 1864. рат Пруске против Данске, који је вођен у савезу са Аустријом, те је дата прилика пруском штабу, да сазна добре и хрђаве стране војске свога савезника, коме је 1866. објављен рат. Пораз Аустрије после т. з. осмодневног рата донео је искључење њено из немачког савеза, надмоћност Пруске у Немачкој и оснивање северонемачког савеза под хегемонијом Пруске. Ратом 1870—71. против Француске, сјајним победама немачке во]ске, ностигнуто је освајање две некадање немачке круновиие, грдна рагна оштета, којом се замислило да се сломије економска снага Франдуске, и ујединење Немачке као царевине са царском круном на глави прускога краља. Ти гигантски успеси немачког народа иод вођсњем Пруске, нрибавили су њој и немачком „гвозденом канцелару" надмоћност у Европи, која се у свој својој снази појављује на берлинском конгресу, на коме су но најиовијој теорији међупароднога права ратнусудбу између ратујућих народа решавали они, који су без икаквог суделовања и жртава заморене ратујуће странке уцењивали у своју корист. Патоме конг-ресу иредседавао је Бизмарк, али улогу „иоштеног посредника", коју је он сам себи наменуо, тешко да ће му признати историја, а најмање балкански народи. Кад мује за обезбеђење иових тековина п одржање немачког ујединења била нотребна спољна сигурност, он је створио тројии савез, којим је Аустро-Угарску везао за интересе*Немачке, пошто је и тајпим уговором са Русијом обезбедио леђа немачкој царевини. Апсолутни ауторитет који је Бизмарк уживао нод владавпном цара Виљема I. ночео је тавнити већ под његовим наследником и сином царем Фридрихом III., а тежња његовог последника, цара Виљема II., да сам даје нравац својим пдановима и одлукама, да буде „сам свој канцелар" — као што рече Биз-