Branič

БРОЈ 4.

ВР4НВЧ

стр. 153.

„Кад узмемо, вели комисија иа закључку извешћа, још следеће околности у обзир: 1. да је Драгиша имао 5-6 наступа падајуће болести, пре и после извршеног злочина; 2. да је и на по сахата после дела, имао наступ; 3. да је по актима иао и дрктао онда кад је дело извршио, и кад је био везан — на коју околност обраћамо особиту пажњу, јер судски није узета у обзир; 4. д'а је Драгиша ударио Јована ножем одмах, чим му се приближио, дакле без икаквог повода и разлога, што одговара само епилептичарима, онда ми морамо тврдити, како на основу свега досад изложеног, тако и по нашем искуству у случајима овакве природе, које базира на науком утврђеним истинама, да је Драгиша Ђор^евиЛ извршио убод ножем у шрбух тандура Јована, у неурачуњивом сшању, које је било условљено еиилеисијом, од које иати На основу овог извешћа, Драгишаје пресудом Апелационог Суда оелобођен од кривичне одговорности као неурачуњив. Њу је оснажио Касациони Суд решењем од 28. Марта 1897. Бр. 12.155. 0 границама урачуњввости код епилептичара, налазимо података и у следећем примеру: Ноћу између 4. и 5. Децембра 1894. умро је напрасно Милисав Марчић трговац из Врање. Од две године био је у шлогу на домаћој нези, али је по уверењу лекара имао услова да живи дуго. Посумњало се, да га је отровала снаха Ката, жена сина му Марка. На саслушању код полицијске власти 9. Децембра поменуте године, Ката је признала дело тровања, причајући следеће појединости: ...Већ је 17 и по година, како у брачном животу много патим, нарочито од свекра пок. Милисава, којп ме је најгрозније кињио и најгадније ружио. Мислим, да ме је он дотерао и до падајуће болести, од које патим ево већ седам година. Докле беше здрав, јошсам којекако могла да га трпим; али од како се поболе, настадоше за ме најцрњи дани. Није се померао с места; под собом је поганио. Дворила- сам га и чувала, али му никад нисам могла омалети. Он ме је непрестано називао најружнијим именима, и хранио најгаднијим стварима;* и2зато ми је постајао све одвратнији.