Branič

стр . 508.

в р а н и ч

врој 11.

препресуде бпло, нитије који парничар услед преиначења пресуде имао какве добити или штете, пошто пресуда производи правно дејство тек кад извршном постане, а ни друга пресуда (од 15 јула 1893.) није још извршна. „У самом томе, што је донета ова пресуда, потпуно противна првој пресуди од 27. маја, јер је другом пресудом тужилачка страна одбијена од тражења, које јој је ранијом пресудом досуђено, лежи штета за приватног тужиоца Милоша Јовановића, а не може се узети, да нема штете за њега отуда, што пресуда није извршном постала, јер пресуда и ако није извршна сачињава исправу у смислу поменутог §. 147. и дело из §. 111. крив. зак. свршено је онда, када је пресуда, као таква исправа, преиначена, без обзира на њену извршност, и тада се има и ценити, да ли је преиначење пресуде на штету других, и не чекајући да постане извршна. „Кад је дакле према изложеном преиначена добра писмена исправа и на штету другога, опда овде стојидело из §. 111. у вези са §. 132. казн. зак. и за то Касациони Суд ништи на основу §. 274. крив. суд. пост. решење суда и препоручује му, да по примедбама овим и закону поступи и другу своју одлуку донесе, ценећи изнете доказе против оптужених." Првостепени лесковачки суд није усвојио ове примедбе Касационог Суда, већ је под 27. мартом 1898. № 2673. дао ове противразлоге : „Примедбе тога суда од 13. II. 1898. № 1211 којима је поништено решење овог суда од 2. јануара тек. год. Л» 19297. изречено по кривици Милоша Митровића из Шишаве, Лазара Нешића из Лесковца и Тодора Стојковића из Лопушње, оптужених због ФалсиФиката, — овај суд није усвојио. „Суд налази, да по овом оптужењу не постоји дело из §. 111. казн. зак., јер за постојање овог дела нема битних законских услова; треба да је извршено преиначење добре, т. ј. по закону пуноважне и вредеће писмене исправе и да је та пуноважна писмена исправа лажно начињена, или преиначена за добит или штету каквог лица. „У овом оптужењу, као што се из целокуиног ислеђења види, није доказана истпнитост постојања прве пресуде, од које је преиначење пзвршено, доношењем друге пресуде под истим бројем од 15. јула 1893. јер прва пресуда није парничним странама саопштена и што прва пресуда, односно њена садржина, као што се из деловодног протокола види, није у исти уведена. Овај последњи услов не достаје, а без тог услова не