Branič

счт. 552.

б р а н и ч

БРОЈ 12.

већ као кад бих био члан вашег реда; јер сдичне примере треба изазивати најчаснијим одликовањима. У Америји, у очи ида Септембра". Међу тим је овај лек, који се састојао у наименовању куратора, имао доцније кобне последице, у томе, што је наносио озбиљан удар аутономији муниципија х ). У почетку су сигаГогез гег рибИсае одређивани изванредно и у одређеној мисији; но, доцније посташе стални; овај је преображај био потпун у почетку III. века после Христа. У извесним провинцијама звање сигаГог гег риШсае мешало се са звањем с 1е^епзог сгугШгз ; претор Рима и Аи&изИ у три келтијске Галије и /Ч.атеп регреШиз, у већини провинција, имали су ову титулу уз титулу куратора. Цар је постављао кураторе. Ово је звање у почетку поверавано вишим магистратима, послатим из Рима; но, доцније је резервисано за грађане, који су узимати из муниципија. Од Адријана до Марка Аврелија сигаГогез бирани су између претора, а кад што баш и од сопзи1аге8-а ; до доласка Комодиног најчешће су узимати из реда витезова. Свака је варош могла имати само једног сига !:ог-а; но једно исто лице могло је бити у исти мах сигак>г више вароши. Известан С. Мевијус био је, као што сведочи један натпис, сигаГог свих вароши провинције Сицилије. Додаћемо да се ова дужност могла кумудовати са другим јавним звањима. Следствено, сига !ог није могао бити приморан да седи у вароши, о којој је имао да се стара, но, ипак савет или сенат муниципије није имао право, да ма шта прецузима док о томе не извести писмено куратора и не прибави његово одобрење. По својој природи звање сига!;ог-а било је привремено, и свршавало се чим је онај, који је исту вршио, испунио свој мандат. У колико се установа сига1ог- а генералисала, развијала се тако, да је скоро уништила атрибуције муниципалних магистрата; но, ова револуција, која је тре-

1) Међу Француским и немачким пиецима, који еу се бавили сига1 ;огез-има геЈриђНиае, једини Гивке! <1е Сои1ап§ев, у аеговој историји политичких институција, 1. 2. 7. сматра наименоваље ових куратора од стране владаоца, не као удар слободи вароши, већ као благонаклоност, коју им је цар указивао у љиховом интересу.