Branič

врој 9— 18.

б р а н и ч

отр . 497.

са својим породиц.ама селе у иностранство у намери да се тамо стално настане, сем оних који тамо иду ради чистог уживања, постао је данас врло велики. Зар је право ставити их на исту ногу с погледом на апсолутну или релативну претпоставку, јипв е1Лејиге или јипз 1ап1ит о умној и моралној развијености, кад се тиче одговорности у кривичним стварима, докле се на другој страни допушта неизбежност да се примени њихов лични закон за одређивање зрелости за подобност у грађанским стварима? Та једнакост је варљива и обманљива. Ми знамо добро, да је народност променљива, да се може добити нова не само за себе већ по многим законодавствима и за целу своју породицу, или бар за своју жену и своју малолетну децу. И, у случајевима ове врсте није увек право одређивати доба за кривичну одговорност по садањем личном закону виновниковом. Али ма колики био број прирођавања, ипак ће број оних,|који задржавају своју првобитну народност, остати увек много већи од броја оних, који примају нову народност. Немогуће је предвидети све изузетне случајеве који могу наступити, а закони треба да се праве за обичне случајеве, за оне који чине правило. Није се могло зауставити при овим изузетним случајностима кад треба утврдити године за грађанску пунолетност, а још мање је имало разлога зауставити се ту г , кад треба одредити године кад почиње пунолетство у кривичним стварима. Је ли тако исто кад треба испитивати и решити, да ли се кривнчна одговорност може искључити овом или оном душевном болешћу, немајући ничег заједничког с младошћу, овом или оном врстом лудила, и из ког разлога? Очевидно не. Никаквог разлога нема давати у овом погледу искључиву надлежност личном закону виновниковом. То су питања чије решење никако не зависи од расе или поднебња, од општег стања цивилизације или културе оне земље у којој се човек развио и којој он припада ио држављанској вези. У свакој земљп законодавац цени по својој савести, и потпуно независно, опште погодбе за кривичну неодговорност, у колико она зависи од већег или мањег нарушења умних подобности. Он их тако исто цени у колико кривична неодговорност може у главноме долазити од младости. Само за одређење узраста у коме се може претпоставити, да се човек мање или више потнуно развио, надлежан је само домаћи законодавац. И кад се не би ово допустило, било би у свима случајевима неправо и непаметно ставити све људе на исти степен,. иошто се зна, да је овај узраст врло променљив према раси. и према народности која је у опште његов израз и који у сваком врднич 33