Branič

број9—18.

б р а н и ч

отр . 505.

судске пресуде која потврђује његово задобијање. Отуд излази да се, по сили ствари. казнени законик, говорећи о пореклу усвајања, односи на оно порекло, које долази из пресуде, на усвојење утврђено као што треба извршним решењем. Исто се питање може истаћи кад је истрага основана на чл. 377 или 381 каз. зак. и оно се мора овако исто решити. III. 0 ванобласном дејству кривичиих нресуда којима се мења стање и подобносг Говорили смо о ванобласном дејству грађанских пресуда изречених о стању, кад се њима хоће да помогне пред кривичним судовима. Остаје нам да говоримо о једном тако исто тешком питању, о ванобласном дејству кривичних пресуда на оно што се односи на стање лица или на лични ВеКина казнених законодавстава одређују казне, које погађају осуђеног у његовој моралној личности. у његовој способности. Главне казне које о овоме одређује наше законодавство као и француско, јесу збацивање с погледом на прошлост, забрана извесних политичких и грађанских права с погледом на будућност, и законска забрана, која за осуђеног повлачи само неподобност да врши своја баштинска права, да лично управља својим имањем и да њима располаже, и ако му она сама нису одузета. Пзгледа да су збацивање и лишавање извесних политичких и грађанских права, које у Француској носи назив губитак грађанских части (с1е§:гас1а1поп с1У1^ие) распрострањеније казне од законске забране слободног располагања имањем, и нарочито се налазе у немачком законлку §§ 32 и даље. Оне немају никаквог значаја за баштинска права. У ошпте је незначајно, да ли осуда, која учиниоца крив. дела осуђује на ову казну, производи ма какво ванобласно дејство што се тиче њихових дејстава, с погледом на политичка права. Неће се заиста хитати, да се ма у којој земљи постави у државну службу човек, који је осуђиван, па макар пресуда била изречена и у страној земљи. Она међутим може бити од значаја за изборна звања и за право гласа или избор. Али свака земља очигледно сасвим слободно одређује погодбе којима она хоКе да потчини право бирања и избора као и право наименовања за државну службу; па кад она чак никакав обзир, не би имала, обележавајући ове иогодбе, према осудама изреченим у туђини, не би повредила правила Приватног Међународног Права. Одиста није немогуће, да се претпостави, да она поверавајући извесна звања н. пр. дужност управљати правдом, неподобним или недостојним људима, нанесе уштрб туђинским интересима и злоупотребе ове врсте могле би донети само међународне жалбе дипломатским