Branič

број 19 —24.

Б Р А Н И Ч

стр . 715.

Кад овако буду Фактичка питања о делу и кривици од стране иороте расправљена, тада државне судије приступају примени

Првостепени суд не усвоји ове примедбе већ да 6. октобра 1900 г. под Вр. 20.8Н2. овакве противразлоге: »Баш по чл. 27. и 30. зак. о пороти на које се Касациони Суд у својим примедбама позива. овај суд налази, да порота има само да каже: је ли оатужени крив или није , за дело које му се суди; а све друго : какво је дело по својој квалиФикацији, за које оптужени има казну да искуси ; какве има олакшице, а какве отежице; колику му казну треба одмерити и колику штету има да плати. долази у надлежност државних судија; дакле порота само решава о субјективној страни кривичног дела: о учиниоцу његовом, а пе н о објективној страни: о самом делу. Да порота једино решава питање о кривичној одговорности опгуженога, јасно се види из чл. 30 зак. о пороти, који гласи: »Поротници и државне судије решавају заједнички са мо иитање о томе, је ли оатужени крив или није, држећи с.е ари то.ме строго уверења, које су дужни да прибаве из укупног ислеђења и прибраних доказа, као и познавања ствари. Сва остала нитања припадају надлежности г.амо државнпх судија." ТумачеКи овај пропис граматички и логички јасно излази, да поротни суд не решава питања, да ли у овом случају стоје карактерни знаци опасне крађе, као дела, за које се оптужени тужи, као што Касациони Суд у својим примедбама наводи, већ то питање решавају само државне судије без учешћа поротника. Без сумње законодавац је изузео грађане норотнике из решавања постојања карактерних знакова једног кривичног дела за то, што је питање да ли и каквог дела карактерни знаци стоје, тако компликовано. да се врло често, и државне судије, у мишљењу разликују, па је оно у толико теже за поротнике грађане, као л>уде неупознате са тумачењем закона и правном науком. Најзад ако би се допустило, као што хоће Касациони Суд, да и грађани поротници решавају да ли у даном случају стоје карактерни знаци једног дела, које наш закон казни, онда би се врло често могло десити, да порота ао свом убеђењу нађе да стоје сви карактерни знаци дела из једног законског прописа према свестраној истрази на претресу, а које знаке објасни председник или судија, који руководи извиђајем, а међу тим то убеђење поротног суда ииак не одговара закону. Зна се, да је поротна одлука у суштини, о његовом убеђењу,' неприкосновена,