Branič

број 19—24.

б р а н и ч

стр . 729.

Такових примјера имаде много. Међу овакове примјере спада: На стр. 268. (погрјешно 469.) велиг. писац: »У раније доба туторство није било обавезно; али у новоме ираву оно доби оба,везан карактер, као свака јавна дужност. Од те дужности могао се ослободити само онај који има законских основа. Законодавац је дакле био аозват да комбинује иринции. дужности с оиштим интересом, а нарочито с интересом иуииле 1( . Када би се наведене реченице озбиљно схватиле, те када би се озбиљно узела Форма узрочне свезе, у коју су оне међусобно постављене, морало би се из њих закључивати: да се принцип дужности коси с општим интересом а нарочито с интересом пупиле ; да приватне дужности не имају обавезни карактер; да тутор у раније доба, ако је хотио бринуосеје и штитио је пупилу, ако није хотио, није је штитио, тек накнадно постало је туторство јавна дужност (да се та јавна дужност односи на прихват деФериранога туторства, о том г. писац није нити ријечи рекао); да међу јавне интересе спада нарочито интерес малолетника и т. д, На стр. 203. вели г. писац: «Лице које је иостигла сарШа 3,етшиИо мења своју иравну иерсоналност, јер је изгубило она својств а, која треба да има један субјекат ирава и иравних одногиаја: оно је дакле изгубило своју иравну сиособност. Због тога ирестају и његови иравни одношаји, иа и брак 15 . Овдје је пометао г. писац толико закључака, да је на концу ипак нејасно, што је он с њима казао, -— та у свима по прилици исто каже. Писац је по свој прилици хотио казаги : „будући да поради сари1; с!етти1п-је постаје дотично лице правно неспособним, имаде такођер и брак, у ком је оно живјело, престати". На стр. 148. вели г. писац : » Римљани су сматрали за слободно оно лице, које није ни у чијој својини, које се својом друштвеном егсистенцом разликује од оних која улазе у имовину иојединаца, као њени саставни делови . . . Појам о слободи код Римљана, дакле, стоји у неиосредној вези са иојмом: да ли неко лице у иравној области има или нема свој иравни иерсоналите т; да ли се оно, остављајуКи на страну иоједина могуАна фактичка. стања, може јављати и као аравни члан друштвене и државне заЈеднице, као носилац ирава и обавеза. И доиста, у ранијсм рим. ираву, као и у Јустинијановом законодавству, у Риму је било слободних и неслободних лица" . Иза тога и опет говори о разлици међу слободним и неслободним лицима. Наведени примјер показује не само какове закључке на темељу какових претпоставака изводи г. писац, већ и то, какове он појмове познаје. Г. писцу су и питања појмови.