Branič

51

пени суд, што квалификујући дело као покушај хотимичног убиства с предумишљајем, није дао у својој пресуди разлога откуда изводи предумишљај оптужених а то је с погледом на §§ 240. и 5. крив. суд. поступка дужан био учинити." Противразлози Апелационог Суда I одељења од 17. фебруара 1900. Бр. 729. „Апелациони је Суд задржао квалификацију извршеног дела-по првостепеној гтресуди, примивши арећутно разлоге пресуде „да аостоји иокушај са ире■ думишљајем (§ 155. у вези са § § 41. и 44. казн. законика) арема наводу по»ређено?, лекарској сведоџби и остплпм ислеђен ,м околносишма". Ово је учинио Апелациони Суд на разлогу прве тачке § 230 крив. суд. поступка, пошто је у недостатку других доказа, за каквоћу дела меродавно и само казивање приватног тужиоца, ма било п без заклетве, као што је овде случај; јер она зависи од оцене суда, уз остале дослеђене околности (§ 115. у вези са 230. крив. суд. поступка). То казивање његово остаје као важећи доказ према обојици, и то према Станоју зато, што је његове наводе о постојању нужне обране, огласио првостепени суд за неважне; а према Сими, зато што је у опште одрицао учесништво у делу, скидајући са себе сваку кривицу, дакле није ни наводио да постоји другојаче дело." „Усвајање осталих разлога првостепене пресуде, којп се не ремете, није по досадањем узусу никад вршено нарочитим понављањем у пресуду Апелационог Суда, него се само у огтште нотира, да се у осталом одобрава првостепена пресуда и по кривичној и по грађачској части. 'Гако је учињено и у овој прилици." Одлуком Оаште Седнице Касацчоног Суда од од 19. фебруара 1900. Бр. 1674. уважени су противразлози, и оснажена је пресуда Апелационог Суда. 27. Дедо тедеене повреде казни ее по поедедицама,. без обзира на начин дечења Одлука Опште Седнице Касационог Суда од 10 марта 1900. Бр. 2158. Прпмедбе Касационог Суда 1 одељења од 26. фебруара 1900. Бр. 1687.