Branič

КРИВИЧНО ПРАВО

863

чину казне суд је неизбежно принуђен да одређује по својој увиђавности, према кажњивости сличних случајева; он је дужан; на тај начин, да допуни закон. Ватил, веома су могући случајеви, кад законодавац, каагњавајући забраљене и гатетне за друштво или приватна лица радње, спомиње у казненом законику не о евим делима извесне врсте, већ само о неким, остављајући друга, тако исто, а понекад и штетнија, без казне. Законодавац чини тако пропуштање понекад из пеиредвиђености, тако рећи, услед редакционе погрешке или нетачносги, понекад стога, што у времену састављања казненог законика, законодавац их није имао у оштгге у виду; најзад, понекад се тако пропуштање чини потпуно свесно, т. ј. законодавац намерно, из ових или оних обзира, из целе групе штетних и чак забрањених дела, казни само нека, а остала, истоветна или чак и од веће важности, оставља некажњивим. Ма какви били узроци пропуштања, у сваков! случају поиуњавање ове врсте непотпуности, не може бити допуштено, пошто се оно противи правилу пиНит сптеп 51пе 1е§е, израженом у § 2 нашег казненог законика. Таква примена казненог законика на случајеве у законику не споменуте, али који личе на друге, споменуте у законику, зове се примена закона по аналогпЈИ.

ГЛАВА ДРУГА. Одређивање величине иазне. Одређујући величину кривичне одговорности за кривична дела, законодавац има у виду: спољашну страну кривичног деда, т. ј. величину и значај штете, која је њиме причињена друштву или приватним лицима — обЈвктиЋна оцена кричзичног дела; унутрашњу страну кривичног дела, т. ј. субјективну кривичност лица, ггоје га је извршило — субЈвктиЂна оцена крнвичног дела. Са ова два начела одређује се прсдвиђена у закону за свако кривично дело казна — нормална кажњивосгили се пак судија руководи при одређивању величине казне, у границама релативне санкције, у сваком посебном случају — конкретна кажњилост. С гледишта релативних теорија може се установити још даљи ступањ за одређивање конкретее кажњивости, а то је, по знаку стварног постижења оног