Branič

■914

Г, Р Л Н I' Ч

ције, ми ћемо, да бисмо одредили докле се простире та обавезна сила, иретпоставити за тренутак као да је Аустро-Угарска анектирала те две провинпије, као што неки писци тврде. Резултати до којих ћемо доћи на основу ове предпоставке моћи ће се применити и на Босну и Хрцеговину, кад се сматрају као турске провинције. Кад држава уступа један део своје територије ,сви њени поданици који се налазе на том уступље«ом делу не прелазе нод пуну власт закоча оне државе, у чију се корист врши уступање. Само поданици државе, која уступа своје земљиште и који услед анексије мењају своје грађанство потпадаке у будуће потпуно под законе државе у чију је корист извршена анекси-а. 1 ) Односно поданика који, ма да се у време анексије налазе на анектаваном земљишту, ипак задржавају своје старо грађанство, на њих се примењују само они закони државе, у чију је корист извршено уступање, који важе у свакој земљи за све становнике, закони јавног поретка и реалног статуса. У погледу личнога статуса они су потчињени законима своје отаџбине. Ако бисмо сад хтел^ да сазнамо, који од становника уступљенога земљишта, поданика државе уступитељке, мењају грађанство а који њ 1 мењају, морамо се обазрети на уговор о анексији, па ако се о томе у уговору ништа не помиње, морамо решити то питање по правилима међународног права. На основу ових поставака да видимо, који би турски поданици а становници Босне и Херцеговине, постали аустро-угарски поданици, да су Берлинским Ј ) Ва иоданике треће е државе, који се налазе на анектОваној области, анексиј "'е с* 1п4ег аИоз ас(:а, те стога они, услед ове, не мењају народност. (Преводилац).