Branič

956

Б Р А. Н И Ч

нити погодбе иоправног утицаја. Сама по себи узета ова околност, као што је горе било споменуго, не можс још да служи као основ за признање ових казни неумесним у казненој системи. Али с гледишта релативних теорија, питање се ово ставља друкчије: неспособност казни да служи оној специјалној сврси, коју свака теорија узима као основ казне, јавља се знаком потпуне негодности ове казне. Тако су се баш односили неки представници теорије борбе с личним погодбама кривичности према кратковременим лишавањима слободе — они су их признали као нецелисходне у показаном смислу, па ирема томе да их треба избацити из списка казнених мера, које су употребљавале. Они су отишли још даље: они објављују кратковремена лишавања слоббде, не само некорисним, већ шта више штетним за правни поредак — штетнијим, него сама некажњивост. Без обзира на то, заменити у казненој системи кратковремена лишавања слободе ма каквом другом врс/гом казне, иредставља се немогућим: новчане казне зависе у евојој примени од случајне погодбе — имовног етања оптуженог и сем тога владају у маси случајева оном истом особином нецелесходности у показаном смислу; телесне казне не трие се у данашњем друштву. Као излаз из таквог стања ствари, предлаже се институт условног укидања казне или условна осуда (Аи88е(;/.ип§' Дег Зћ-аГуоПвћ-ескпп"', 1зе(Нп§1е Уегиг1е11пп§). Лице осуђено на кратковремено лишавање слободе, не ивдржава казну, ако не изврши ново кривично дело; у случају пак таквог извршења, издржава заједно и раније заслужену казну. Јављајући се, на тај начин, с једне стране, као средство да се избегне приме^а казне која не постиже своје специјалне сврхе, — условна осуда, с друге стране, може садржавати у себи и нозитивне моменте, а то ]е: лице, које се подвргло условној осуди, остаје под претњом казне, која је предвиђена у пресуди судској, и овај страх неизбежне казне јавиће се за њега јаким стимулом за уздржавање од сваке кривичне радње. С те тачке гледишта кривичну осуду можемо разматрати као самостално средство борбе с дичним Факторима кривичности, — можемо је признати, као што и чине неки писци, инетитутом казненим, т. ј. — сурогатом или чак једном Формом казне. Дегаљности у организацији институ га условне осуде могу бити веома различите. Такве су: обим примене по врстама и роковима казне и но субјективним знацима кривца; дужност примене по вакону иш Факултетивносг по увиђавности суда;