Branič

1.

Допуној заклетви има меета у евима едучајевииа непотпуних доказа, па и уз иеправе. (Одлука опште ееднице ^аеац. Суда од 14. XII. 1896. 10138) Тужилац је тражио, да суд осуди туженога, да му плати 540 дииара на основу исправе, коју је тужени сам писао и потписао, а која гласи овако: „Ја доле нотписани признајем, да сам данас осам обвезница срп. држ. зајма за 540 динара заложио, које ћу од данас па за три месеца искупити." (Потпис туженогс1) Тужени се бранио, да тужиоцу не дугује. Првостепени суд за вар. Београд, пресудом својом од 13. декембра 1893. год, Бр. 21995. одбио је тужиоца као недоказаног. Исправа, коју је за доказ свога тражења поднео, не одговара пропису§191. грађ. суд. пост, нема имена повериочевог, нема, дакле, битног услова, који се тражи за пуноважност обвезе, с тога она није никакав доказ, — а нема места ни допуној клетви, коју је тужилац понудио. Апелациони Суд оборио је првостепену пресуду 11. октобра 1895. Бр. 3292. Касациони Суд по жалби тужилачке стране, примедбама свога III. одељења од 27. септембра 1896. Бр. 12583 поништио је апелациону пресуду из ових разлога: „Кад се из акта овога спора види, да је тужилачка страна у тужби својој под Бр. 15489 за доказ обвезе туженога поднела исправу, коју тужена страна не одриче, онда суд није могао тужилачку страну од њеног тражења као недоказаног одбити из разлога тога, што та поднета исправа није онаква, каква се по закону за доказ обвезе туженога по наређењу §. 192. грађ. суд. пост. тражи на име: што у истој није означено и име лица, према коме је обвеза учињена, јер кад поднета исправа произлази од лица 1*