Branič

446

Б Р А Н И Ч

развијања привредних и трговачких односа јемство је веома корисно и лотребно, како обично грађанско јемство, тако и менично јемство. Менично јемство у суштини не разликује се од грађанског, јер има исте карактерне црте, као и грађанско јемство. Разлика је само у томе, што се меничним јемством гарантује извршење једне меничне обавезе и као што се меничне обавезе разликују од грађанских обавеза својом строгошћу и нарочитим формама, у којима се морају закључити, тако се исто у том погледу разликује и менично јемство од грађанског јемства. Јемство је у грађанском праву једностран уговор, којим се гарантује извршење неког уговора од стране трећег лица, које није имало удела у закључењу тог уговора. Јемац се обавезује, да ће сам учинити оно, што главни дужник има да учини, ако овај то не учини. Таква одредба јемства налази ее у § § 828. а1. 1. и 829. Г. 3. Важно је уочити, да је јемац у грађанском праву споредан дужник. Он одговара само у случају да главни дужник, за кога је он јемчио, не испуни своју обавезу. Поверилац се има, према томе, у првом реду обратити главном дужнику, па тек онда јемцу. То се види из § 829. Г. 3. којп гласи: „ .. .јемац за дужника повериоцу јемствује тако, ако главни или прави дужник не би могао платити..." У I ставу истог параграфа законодавац је оставио слободној вољи странака, да друкчије уговоре и јемство прошире или ограниче, али у недостатку изјава странака у том смислу закон узима, да се јемац обазезао једино под условом, ако главни дужник не испуни своју обавезу. Међутим, потребно је напоменути, да обавеза јемчева не зависи од воље главног дужника, тако да ако он неће о року да испуни своју обавезу, поверилац може одмах тужити јемца. Та околност, да ли је главни дужник хтео или није хтео да испуни своју обавезу, безначајна је по обавезу јемчеву, пошто јемац одговара само и једино у случају кад се ни принудним путем није могло постићи извршење обавезе од стране главног дужника. Доиста у § 829, каже се „ако главни дужник не би могао платити," што значи да јемац одговара тек од момента, кад буде утврђена немогућност наплате из имовине главног дужника. Законодавац је дакле установио у корист јемчеву нарочити бенефицијум, тако званп Ђепе^гстт ехсиззтт ееи огсМтз, на основу кога јемац, у случају да буде од повериоца тужен пре главног дужнпка или упоредо с њиме, има права учинити приговор,