Branič

456

Б Р А Н И Ч

НЕгка, могао би авалиста евентуалео доказати, да је он баш за тог меничног дужника јемчио и тиме се ослободити своје обавезе. Ипак, јасно је, да је једино у интересу авалисте да означи, за кога јемчи, да би, у случају да плати меницу, могао тражити накнаду. Неки законодавци, као угарски (чл. 67.), италијански (аг1 275.), румунски (агк. 297.), постављају законску претпоставку, да је авалиста у том случају јемчно за акцептанта, ако је меница у време издања авала била примљена, а ако менпца није била иримљена, онда за трасанта, односно издатеља сопствене менице. Г. Андра Ђорђевић предлаже, 1 да и нашп судови усвоје ту претпоставку, а није се изјаснио, да ли би авалисти било допуштено, да ту презумпцију обара. И ми смо мишљења, да би судови могли усвојити такву претпоставку, као претпоставску шггн ктШпг, тако да би интересованим лиццма било допуштено противно доказиватп, ово у толико пре, што се томе не противи ни дух ни текст Трговачког Законика. Ако се неко обавезао као јемац у засебној исправп, пптање је, у каквој форми треба да буде та исправа, да ли је потребна јавна исправа или је довољна и приватна исправа. Даље, да ли за ту исправу важе прописи Трг. Законика, који говоре о формн меничног јемства или прописи законика о судском постунку у грађ. парницама о форми исправа, јер, као што је напред истакнуто, између проппса та два законика о форми јемства, постојп разлика. На првом месту ван сваке је сумње, да се авал може уговорити и у приватној и у јавној исправп, јер § 118. Т. 3. не чини у том погледу никакве разлике. Што се тиче саме форме, мислимо, да се имају применити прописи законика о грађ. суд. поступку. Таква једна исправа нпје меница, већ грађанска исправа, и да би била пуноважна, мора нспуњавати услове, који вреде за грађанске исправе. Према томе, ако би се менично јемство уговорнло у приватноЈ исправи, коју јемац није својеручно написао и потписао, као што тражи став 1 §-а 192. Зак. о Г. С. П. већ је исту неко други напнсао, а он се само потписао, исправа пе би била пуноважна и јемац не би био обавезан. Разуме се, он не би био обавезан менично, а што се тиче његове грађанске обавезе, противна страна има право да доказује постојаље јемства другим доказним средствима,

1 Ор. сИ:. стр. 296.