Branič

460

Б Р А Н II Ч

ног повериоца индиферентна је ствар, какве специјалне погодбе постоје између овалисте и главног дужника, за кога је он јемчно; то је за њега гез Шег аИоз асШ; он има пред собом меничног јемца, који му је обавезан, а према коме ои сам нема никаквих обавеза. Прописи пак, који говоре о менпчној дилигенцији, о условима, под којима менични поверплац може остваритн своја права из менице према некпм меничним дужницима, не представљају никакве обавезе меничног повериоца, у правном смислу те речи, према меничном јемцу, већ су само услов за реалпсање тражбине. Алн, ваља имати на уму, да нзмеђу меничног јемца и главног дужника, за кога је он јемчио, по самом закону, у осуству сваког уговора, постоји извесан правни однос, у случају да јемац платп за главног дужника. У том тренутку, услед факта плаћања, он иостаје поверплац тога дужника, без обзира да ли је примио какву награду за то, што је јемчио или није. 1 Међутим, према меничном повериоцу, као што је напоменуто, авалиста има само обавеза, а никаквих права. Што се тиче тпх обавеза, имамо да утврдимо, да, и ако је јемство споредан уговор, ппак се менични јемац појављује као главни дужник, јер је солидарно обавезан са оним, за кога је јемчио. Он је заједнички обавезан са главним дужником и то оним истим начином и у истом обиму, како се главни дужник обавезао. Напред је већ истакнуто, да се у томе и састоји главна разлика између меничног и грађанскогјемства у погледу меничне строгости. Меничнп поверилац, у случају да меница не буде о рику плаћеиа, има нраво да бира, кога ће тужити, да ли главног дужника или јемца, или пак обојицу. Разуме се, да све ово што је речено о општем карактеру обавезе меничног јемца, важи само онда, кад странке нису ништа друго уговориле. Трговачки Законик, видели смо, допушта странкама, да обавезу меничног јемца, онако како је она регулисана Трг. Закоником, измене, да дакле обим меничног јемства прошире односно ограннче. Вероватно закон мисли овде само на ограничење обавезе, јер ако би се менични јемац обавезао, на пример, да јемчи за већу суму, по што је главни дужник дужан платпти, он у ствари 1 Вид. § 833. Г. 3. У немачком праву иисци одричу то право' авалисти, сем у случају, кад је оно изречно уговорено. Вид. Ђг. Кипге: Оаз \^есћбе1гесћ{ у IV. Еппетапп: НамШисћ Јеб (Јеи^зсНеп Напс1е1згесћ±з, IV В. 2. АМ. 8. 202.: Еећћет, \Уесћзе1огс)пипд. 2. АиН. 8. 89.