Branič

462

Б Р А Н II Ч

мално постојање обавезе главног дужника. Обавезе сапотписника једне исте меничне изјаве независне су једна од друге и потпуно самосталне. Ако обавеза једног сапотписника не само у материјалном већ и у формалном погледу није пуноважна, та околност ни у колико не утиче на важност обавезе другог сапотписника. То захтева принцип самосталностл меничних обавеза. Тај принцип примењује се и на обавезу авалистову, али само у материјалном погледу, јер ако се утврди, да обавеза главног дужника ни формално не постоји, ни авалиста неће бити обвезан. Из изложеног види се, да је погрешно мишљење оних писаца, 1 којп потпуно изједначују авалпсту са сапотписником једпе исто меничне изјаве. Ово изједначење потекло је отуда, што је обавеза мен. јемца строжија од обавезе грађанског јемца, што мен. јемац одговара солидарно са главним дужником, тако да у први мах доиста изгледа, да је авалиста исто, што и сапотписник једне меничне изјаве. Али том изјодиачењу, из наведених разлога, нема места. Што се тиче питања о самој садржини авалистове обавезе, ми смо то питање у главном већ расправилн, поставивши опште правило, да је авалиста обавезап заједнички и оним истим начином, како је или како Ои био обавезан онај менични дужник, за кога је авалиста јемчио. Познато је, да су обавезе менпчних дужника различног карактера и различне садржине. Обавезе трасанта, односно издатеља сопствене менице, разлпкују се од обавеза акцептанта и индосаната. Према томе, садржина обавезе меничног јемца зависи од тога, да ли је менични јемац гарантовао извршење обавезе трасантове, акцептантове иси пндосантове, јер се, његова обавеза поклапа са обавезом трасанта, акцептанта, односно индосанта. Како су обвезани трасант, акцептант и индосант, тако су обвезани и њихови јемци. Односно мепичне дилигенције има да се каже, да све оно, што менични поверилац мора претходно испунити, да би могао реалисати своју тражбину према главном меничном дужнпку, све је то он дужан учиннти, да бн могао управитн меничну тужбу и против авалисте. Овде мислимо на поди1 Тако: Т/гШ: ор. ск 8. 578.; Вг. Жипге: ор. сИ 8. 200: В. вип8Ш.п: 1.ећг1)исН с!ез (1еи ±8Неп \^еећ8е1гесћ{8, 8. 314. Од српских писаца изгледа да је тог мишљеља Г. Ђ. Нестороеић, (Види навед. дело, стр. 99.) ма да се нпје изречно изјаснио.