Branič

472

Б Р А Н II Ч

То је потпуно један свежањ права, један свежањ, који се мења, најчешће сувише велики, кад што врло танак, увек саобразан својој дефиницији, дакле увек цео: скуп свију права које је природно могуће једном лицу да има на ствари сем оних која су суспендована позитивним закониме или погодбама. 9. — Етимологија речи својина очевидна је. Ствар је сопствена сопственику у томе смисллу што у принципу само он може из ње да извлачи услуге. Римљани су звали ово право (Јоттшгп, јер је његов власник у принципу господар ствари, господар да с њом чини оно што хоће. Узети апсолутно, оба назива садрже претераности, јер као што ћемо видети, не догађа се увек или боље не догађа се никад да сопственик има искључиво право да извлачи услуге ствари и да му по том она буде са свим сопствена; не догађа се увек или боље не догађа се никад да сопственик има право да чини од ствари све што хоће и да је потом он потпуно њен господар. Али део истине, који превлађује, коју ови називи садрже чини да су примљени и баш добри. Употребљују се лако кратки и енергични изрази да једно лице има право својине на једну ствар: каже се да му ова ствар припада, да је ова ствар његова, да је то његова ствар. * П 10. — Тешко је и бескорисно набрајати све услуге које је могуће извлачнтп из ствари и које по том сопственик има право у принципу да извлачи из своје ствари. Али је лако и интересантно означити нх по групама п дати примере сваке категорије. Римски су правозналци створили ове генерализацпје и нема ништа да се измени у резултатима њиховог посматрања. Они су приметили да су услуге које се могу извлачити из ствари од три врсте, и да се по том небројена права која право својине обухвата или тежи да обухвати могу свести на три права, колективна као оно али мањег обима, која су назвали јиз гМепсМ, јиз /гиепт и јиз аЂи1епт. 11. — Француски језик оскудева, бар за два последња