Branič

БРАНИЧ

Година X.

Београд, јуна 1925.

Број 6.

ДОКАЗ САСЛУШАВАЊЕМ СТРАНАКА Др. Драг. Аранђелозић, — проф. Универзитега —

Наш законик о поступку судском у грађанским парницама не познаје установу доказа саслушавањем странака. Парничари су дужни изнети своје захтеве и чињенице пред суд и доказати их (§ 178.). Али међу доказна средства не долази саслушање странака о појединим чињеницама, него парничар који не би имао других доказних средсгава, може понудити главну заклетву противнику да није истинита чињеница, коју понуђач заклетве тврди, и изјаснити се да повраћену од противника заклетву прима на истинитост свога тврђења (§ 283.). Доведе ли парничар доказним средствима своју чињеницу до велике вероватноће, може му суд досудити допуњавајућу заклетву, те да тиме утврди истинитост наведене чињенице (§ 291.). Ако парничар није у стању да чињеницу до велике вероватноће доведе, онда му се допуњавајућа заклетва не може досудити и она остаје недоказана, те не може му користити, да на њој своје право заснује (§ 178.). Установа главне заклетве, ма како да је у појединим случајима од користи парничару, који нема других доказних средстава, има ту незгоду, што је парничар мора прво понудити противнику и чекати хоће ли му је он повратити. Нескрупулозан противник може примити заклетву, заклети се да није истинита чињеница коју делант (понуђач) износи и овога на тај начин лишити његовога права. Истина онај парничар који се криво закуне, чини злочин кривоклетства по кривичном законику, али парничар који је услед полагања главне заклетве изгубио парницу, често није у могућности да се материјалш обештети од кривоклетника и ова кривична санкција често није ефикасна, јер је кривоклетсво тешко доказати. Допуњавна заклетва, као што смо видели, претпоставља довођење чињенице до велике вероватноће. Да би отклонио незгоде, које главна и допуњавна заклетва изазивз, аустриски законик о грађ. суд. аоступку од 1895. године, који и сада вреди у Далмацији и Словеначкој а који је усвојен и за наш нови законик о грађанском судском поступку, увео је као нарочито доказно средство саслушање странака без заклетве или аод заклетвом. Установу главне заклетве аустриски поступак није усвојио. И угарс:ки законик о поступку судском у грађ. парницама од 1911. г. познаје установу саслушања странака под заклетвом. У § 368. вели се: Суд може по предлогу или по служоеној дужности наредити саслушање странака под закле-

твом ако се у погледу какове одлучујуће чињенице допуна доказа покаже потребном или ако друга доказна средства у опште не стоје на расположењу. И наша уредба од 9 Јула 1920. г. о правној ликвидацији стања створеног ратом 1914-1920. познаје као доказно средство и изјаву „ма које парничне странке" за „случај" где други докази нису понуђени нити су се могли прибавити, а иста уредба допушта да и ради сазнања истине о којој по решење спора важној чињеници суд може увек о томе наложиши заклешву једној или другој страни, оцењујући при том пажљиво све околности,, (члан 100. Уредбе). Саслушање странака прописује се у § 371. овако: „Доказ о спорним чињеницама које су важне за решење може се извести и саслушањем странака. Ово саслушање може се наредити по предлогу или по службеној дужности, али само тада, ако доказ не буде установљен ни другим од странака понуђеним доказним средствима нити доказивањем, које је, евентуално, по службеној дужности било наређено." Саслушавање странака бива као и саслушавање сведока, у облику стављања питања парничару од стране суда о дотичној теми, а такође и противни парничар има права стављати питања (§ 380). Ипак постоји разлика између саслушања парничара и саслушања сведока. Тако: и ако је парничар дужан одговарати на питања о чињеницама, које се имају доказати, ипак он на то не може бити принуђен., У § 380. вели се: „Није допуштено употребљавати каква принудна средства да би се странка, која се има без заклетве или под заклетвом испитати у циљу доказивања, нагнала да предстане суду или да даде свој исказ. Само што суд из неодговарања на постављена питања, може из» вести закључак да странка за то неће да се изјасни што би имала неповољно за себе да изјави. Тако § 272. прописује: „Суд ће, ако у овом закону није што друго одређено, брижљиво обзирујући се на резултате целокупне расправе и доказивања, по слободном уверењу оценити, да ли ће се које фактично навођење сматрати за истинито или не. Он треба нарочито на исти. начин да оцени какав утицај на оцену случаја има то што једна странка неће да одговара на питања, која су јој стављена од председника или с његовим одобрењем." Исто тако и § 381. прописује: „Каквог утицаја на састављање доказа има та околност, што странка без довољно разлога не даде ,исказ или одбије да одговори на поједина ..питања; што / к - : . О,'\