Branič

С/грана 26

припадају. 1 ) Овако је изрично предвиђено код крађе у бугарском 2 ) и италијанском 3 ) к. з. Тако било би крађе, кад би сасопственик какве непокретности узео из туђег притежања тапију исте, или кад би прикупио плодове са исте, или кад би сасопственик каквог коња, овога узео из туђег притежања, наравно под условом, да су ова узимања управљена на присвајање ствари у питању. У српском Казненом Законику разликују се неколико врсти крађе, утаје и повреде ствари према „вребноста" истих, т. ј. према вредности узете ствари. Кад је на ствари извршилац сасопствбшш, онда се од укупне вредности ове ствари има наравно одбити вредност идеалног дела исте, који припада окривљеноме, да би се сазнала вредност дела, т. ј. вредност, од које зависи, која врста истога постоји. Исто то важи и за случај, кад би сасопственик узео само један део ствари т. ј. и онда се од укупне вредности тога дела има одбити вредност његовог идеалног дела, који припада окривљеноме. 2. У италијанској књижевности заступљено је мишљење, да треба чинити разлику између ствари дељпвах и ствари по природи недељивих. Ако је ствар по природи недељива, они се слажу с општим, горе наведеним мишљењем. Ако је пак ствар по природи дељива, онда по њима н. пр. крађа не постоји, кад је сасопственик узео један део ствари, који није већи од његовог идеалног дела, јер се тада, кажу, не може рећи, да је узео туђу ствар. 4 ) Тако не би било крађе, кад би наследство износило 100.000 динара у новцу и сасопственнк није узео више од 20.000 динара, ко-

') Гако (Љаииеаи е1 НеПе 5 по 1926, ОаггшиI 5 404, Оагдоп аг4. 379, 350, француско судска пракса (в. Оагђоп и СаггаисЈ 1ос. сН.), Мегћк1 Н. Н. ,3636. 01з1шиаеп § 242, 11, НаЊиг^ег 194, ћтИпе 1263, Ргапск § 242 111. 1, V. Изг(. " ") Чл 313.: „Постојн крађа и онда, кад један део украђене ствари припада окривљеноме". _ 3 ) Чл. 402: „Кривично дело (зсП. крађа) се извршује такође на стварима наследства још непримљеног, као и од сасопственика, друштвеног члана или санаследника ва стварима заједничким или неподељеног наследства, кЈје се не налазе у његовом прнтежању. Величина штете се одмерава одбијајући део, који припада окривљеном." С обзиром на последњи став овога члана постоји и друго тумачење (в. о. њему нише.) ') Тако Рез$та 2 209, ОшпаИ 129/30,

лики је његов део наслеђа. 1 ) Ово је разли" ковање неоправдано. Као што је речено, сасопственику како на целој заједничкоЈ ствари тако и на сваком њеном делићу припада само један идеалан, неодређен де«, те он нема права, да овај свој идеалан део сам претвара у материјалан, одређен. 3. У француској књижевности је заступљено од неких писаца мишљење сасвим супротно првом, општем мишљењу. Они се истина обазиру при томе поглавито на случај санаследства и у прилог своме гл.едишту наводе већином аргументе из области санаследства. Али нема разлога (што и они сами не поричу), да ово њихово мишљење не важи и за остале случајеве сасвојине. Према њима дакле сасопственик не врши н. пр. крађу, кад узме целу ствар или један део њен. 2 ) Они крађу и утају једино имају у виду. Али то исто мора наравно важити и у погледу остачих кривичних дел! на ствари. Ови се писци, већином цивилисти, позива;у поглавито на неке разлоге историјске традиције. У старом француском праву, као у римском 3 ), није се сматрало као крађа узимање гтвари наследства од стране удовице покојникове или ког санаследника. У 16. столећу судска пракса је наслањајући се на неке текстове римског права, слободно тумачене, одлучила, да удовица и санаследник губе свој део ни ствари узетој или утајеној. У 18. столећу криминалисти су сматрали ову приватно-правну санкцију и још неке друге као праве казне. Пошто су пак у данашњем француском законику задржане све ове приватно-правне санкције, наведени писци тврде, да се и данас те санкције имају сматрати као једине ренресивне санкције против санаследника. Ова цивилна казна, веле они, не може се изрећн заједно са кривичном, јер она постоји, да би ову заменила. Сем тога би се гада, веле, поступило са санаследником строжије него са страним лицем, које би украло ствар санаследникову, строжије чак него с његовим саучесником, јер би двојако био кажњен. Оваку строгост ништа не оправдава. ') Заштитници овога мишљења веле, да само оно може дати смисао ставу чл. 402. итал. к. з.: „Величина штете се одмерава одбијајући део, којп припада окривљеноме". Ради објашњења овога става Резз/па је и поставио ово мишљења, усзојено од неколико италиј. писаца. 2 ) В. о њена Оаг^оп аг1. 379, по 350 и сл , Оаггаис! 5. 405. :: ) КеЈ НегесШапае 1иг4пт поп Ш (Ојјј;. 47, 2, 6К и 47, 19, 6),