Branič

Број !.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 7

•били поц турском управом. Из тога што се о овом питању није говорило у јавности, изилази као да оваквих случајева и није било код судова. Или било их је врло мало, те су прошли неопажени. Нама је пак лично познат један такав случај; стога смо се нашли побуђени да о њему проговоримо реч две. Ради јасноће ствари, напоменућемо само то, да је у питању разбојништво извршено 1911. године од стране турског поданика •према турском поданику на територији турске државе. Пре свега, да видимо да ли наш закон ово питање расправља или га је оставио непредвиђеним, те ако га није расправио, како се има решити појављени случај. Из текста § 5. Казн. Зак. види се да је н'аш законодавац узео за основицу тераториални принцип, који значи да се по њему имају судити сва кривична дела која су извршена на његовој територији. Не води се рачуна о томе: какво је дело извршено, ко га је извршио и према коме. Овај териториални принцип доауњен још само персоналним принципом, који је предвиђен §§ 7. и 8. Казн. Законика. По овоме принципу има се судити нашем грађанину који у туђини изврши какво кривично дело према нашој земљи и њеним грађанима, или према страној земљи и њеним грађанима. Ни у овом нити пак у ком другом законском пропису нема ни речи о случају: када сшрани поданик у страној држави изврши какво кривично дело према страној држави или њеном поданику. Тако исто не предвиђа се ни случај: када страни поданик у страној држави изврши кривицу према нашем држављанину. Први случај познат је под именом универсалног принципа, а други под именом реалног принципа. За ове принципе наш позитивни закон не зна нити их додирује, као што се то јасно види из његових прописа који би требало да их предвиђају. А да наш закон о њима ћути, доказ је и пројекат Казненог Законика, који у нарочитим одредбама говори и о једном и о другом. Па када наш законик не говори ништа о универсалном прннципу, под који потпада

појављени случај, поставља сепитање: како га ваља расправити? При оцени овога питања, по нашеч мишљењу, треба поћи од општег правила пи11а сНтеп, пи11а роепа ${пе 1е^е. Према овом правилу, које је кодификовано у § 2., и кривично дело и казна морају имати извор у законику. Ако то не стоји, онда се кривац има пустити на слободу, јер му се не може судити. Овако би се имало поступити и онда, када би евентуално оптужени био од стране пороте оглашен за крива, као што је било баш и у овом случају. Предвиђамо да би се овом нашем гледишту могла супротставити примедба: да су, у појављеном случају, и приватни тужилац и оптужени наши држављани, те према томе испуњени сви захтеви да се оптуженом мора судити. Ми овакву примедбу, иако није без разлога, не бисмо могли усвојити. Без вредности је разлог, што су и оптужени и приватни тужилац постали наши држављани. Ствар се има по:матрати са гледишта основног принципа кривичног права, да нико не може одговарати за дело које није законом запрећено казном. Иако је разбојништво само по себи угрожело казном, није законом предвиђено да се за таква дела можесудити страним поданицима, ако би ови постали касније држављани наше државе. Дакле, закон би морао предвидети и универсални принцип, па да се у овом случају може судити оптуженом. Него, и у таком случају, требало би да постоји још и одобрење министра правде да се може предузети кривични прогон противу оптуженога, као што изрично каже пројекат Казненог Законика. Према свему овоме, наше је мишљење да се оптужени уопште није могао ни узети на кривичну одговорност за ово дело, а још мање му се могло судити, а то ли огласити кривим и осудити на казну. Ми бисмо радо чули и супротно гледиште, ма да нас не би могло поколебати у уверењу да је само оваква солуција овога питања сагласна са позитивним правом. Па пошто је ово питање доста интересантно, не битребало да остане нерасправљено од позваних и компетентних личности. Јер одиста, није мала ствар ако један грађанин буде незаконито лишен најсветијег права личне слободе^ које је и Уставом свакоме загарантовано.