Branič

Страна 200

БРАНИ Ч"

Број 10. и 11,

грешке, као што је то случај са законом о општој управи. законом о обласним и среским самоуправама и уредбом о подели земље ка области. Такав исти случај био је и са законом о избору народних посланика, о чему је у јавности било до сада много писано. То је она позната омашка законодавчева са чл. 85 истог закона, у коме је противно уставу остала одредба, да председници општина не могу бити у исто време и народни посланици, одредба која је у осталом у супротности и са чл, 15 тога закона, који члан не помиње својство председника општине као сметњу за посланички положај. Овом приликом хоћемо само да истакнемо такође једну грубу грешку приликом вотирања закона, која се никако не би смела десити, и која у самој ствари и по својој природи чини, да се један такав закон строго узев, може сматрати као и да не постоји. То је случај са она три закона која напред споменусмо: закон о општој управи, закон о обласној и среској самоуправи и уредба о подели земље на области. Сви ови закони вотирани су у времену када се Краљ налазио у иностранству, ван земље, и у које је време краљевску власт вршио Министарски Савет по овлашћењу у смислу чл. 59. Устава. Та је власт пренета на Министарски Савет указом од 19. фебруара 1922. г., док су сви горе напред поменути закони решени у Народној Скупштини 21. марта 1922. г. а потписани, санкционисани 26. априла исте године. Сви су дакле ови закони постали перфектни у времену када је владалац био ван земље, у иностранству. Истина, у међувремену, између 21. марта када су ови закони решени (изгласани) у Скупштини и 26. априла када су потврђени, Краљ се био вратио у земљу, али је поново напустио земљу 21. априла, што значи да је у времену потврде закона а то је 26. април 1922. г. био ван земље, преневши пре тога краљев. власт на Министар. Савет по чл. 59. Устава. Дакле сва та три закона вотирана су за време краљевог одсуства из земље. У томе времену законодавна власт била је у рукама Народне Скупштине и Министарског Савета као двају законодавних чинилаца. У уводној клаузули законској се изреком констатује „да је Народна Скупштина решила и да је Министарски Савет потврдио и потврђује" закон и т. д. Носилац краљевске пласти, Министарски Савет је дао закону санкцију. Међутим, последњи чланови у текстовима тих закона наређују, да закон ступа на снагу кад га Краљ потпише. По тексту тога последњега члана у систему закона, изгледало би, да је услов да закон ступи на снагу

још и тај да га и Краљ потпише; другим речима, и ако је закон решен од стране Народне Скупштине, и потврђен од стране Министарског Савета, као носиоца краљевске власти у т@ време, т. ј. у моменту вотирања закона, ипак треба да га Краљ потпише да би закон могао ступити на снагу. Разуме се да то никако не може да буде значај тога законског прописа, и ако би по његовом слову на први поглед могло тако да се узме. Јер доиста тај је закоски пропис категоричан, У њему изреком стоји, да закон ступа на снагу кад га Краљ потпише. Познато је, да закон ступа на снагу онога дана када је санкционисан одн. потписан од стране онога државног органа у чију надлежност долази потврда одн. санкција закона. Н. пр. тај надлежни орган у Француској јесте Сенат; он потврђује законе, предсеник Републике их само проглашава и обнародује. У Немачкој пре рата, тај је орган било Савезно Веће (ВипдезгаШ), које је било тако рећи врховни државни орган у предратној Немачкој Империји. Данас та улога припада у главном народном представништву са извезном улогом у томе смислу Царевин. Већа (КеЈсћзгаШ), које има суспензивно вето. Код нас је тај орган Краљ, који је по Видовданском Уставу други законодавни фактор, поред његове улоге шефа извршне власти. По чл. 46. Устава, законодавну власт врше Краљ и Народна Скупштина, заједнички, а та се Краљева улога у законодавству састоји у томе, што он поред законодавне иницијативе још и потврђује законе, јер по чл. 49. Устава „Краљ потврђује и проглашује законе..." Јасно је, да из овога треба извести, да закони ступају на снагу у моманту потписа од стране надлежног државног органа за потврду закона. Јасно је према томе и то, да ће у нормалним приликама, по нашем позитивном праву, један закон ступити на снагу кад га Краљ потпише као други законодавни фактор (чл. 46. и 49. Устава). Зато је и узето у пракси, да се сваки законски текст обично завршава клаузулом: „овој закон ступа на снагу кад Краљ потпише." Код нас се у пракси, а према усвојеним формулама, видно разликује потврда закона, ступање закона у живот, од његовог почетка важности. Та формула у целости гласи: „...Овај закон ступа на снагу кад га Краљ потпише, а обавезну снагу добија кад се обнародује." Када све ово што смо досада рекли, применимо на случај који нас овде интересује, видећемо, да је клаузула унета као завршни члан у напред поменуте законе потпуно депласирана, и не само што је депласирана већ је та клаузула и непотребна. Ти закони