Branič

Страна 8

„Б Р А Н И Ч"

Број 1. — 2.

и примене ТБр. 138 таксене тарифе у нашој јудикатури. Познато је да се код редовних судова јављају доста често случајеви, да се лица са уверењима о сиромашном стању, добивеним ради вођења брачних спорова, желе да користе не само по грађанским споровима за издржавање, већ и за обезбеђење издржавања, како у току спорова, тако и после, до дефинитивног решења тих спорова. У закону о таксама, а у чл. 5. т. 6. где је реч о сиромашном стању, лимигативно је наведено да се уверења о сиромаштини могу користити само у грађанским споровима, у кривичним делима по тужби приватних, у брачним парницама, у административним споровима код свих власти, и, најзад, за добијање школских сведоџаба. У т. 24. чл. 1. таксеног и пристојбинског правилника вели се: уверење о сиромаштву може се употребити само да се не плати такса одређена за грађанске спорове у ТБр. 173—192 таксене тарифе закључно, затим у брачним парницама из ТБр. 319, 320 и 321. Из овога, а с погледом на нејасност т. 6. чл. 5. закона о таксама, могло би се заиста закључити, да се уверење о сиромаштини не може употребити за ослобођење од плаћања такса из ТБр. 138, у коме је реч о обезбеђењима (забрани, интабулацији, прибелешци итд.). Отуда и разноврсност гледишта судова на ово питање. Ван сваке је сумње, да тражење обезбеђења пре и у току спора за оно издржавање, које се по поведеној бракоразводној парници као привремено или стално издржавање тражи грађанским спором, чини суштаствени део ових парница — бракозводне или грађанског спора за издржавање — и да се за тражење обезбеђења оваквих потраживања (издржавања по предвиђеним законским основима) може користити уверење о сиромаштини. Редигујући општи пропис чл. 5. т. 6. закона о таксама законодавац је под изразом „брачних парница" свакојако подразумевао и све акцесорне правне радње и послове тих парница. Са тог разлога требало би, дакле, дати тумачење, да се ТБр. 138. субсумира било под појам брачнога спора, било под појам грађанског спора за издржавање по поведеној или дефинитивно окончаној бракоразводној парници. ТБр. 138 није поименце унет у т. 23. таксеног и пристојбинског правилника вероватно само због тога, што он иначе у опште стоји ван грађанских и бракоразводних спорова и што претпоставља обезбеђење свих врста потра-

живања. Али кад је реч о тражењу обезбеђења по основу издржавања у вези са бракоразводним спором, или по основу законске дужности издржавања (право на издржавање родитеља према деци предвиђено § 127. грађ. зак, и право на издржавање супруге од стране њенога супруга по § 100. грађ. зак.), може се користити уверење о сиромаштини, јер би, иначе, у противном, била промашена законодавчева намера. А његова је намера несумњиво била та, да се сиромашном лицу омогући вођење брачнога спора, с једне стране, и грађанског спора за издржанање, са прет ходним обезбеђењем тога издржавања, с друге стране. Шта би таквом лицу вредело и да добије спор, ако оно за време његова трајања не би могло, користећи уверење о сиромаштини, издејствовати благовремено обезбеђење (забрану, прибелешку, итабулацију) на имовини тужене стране. Како ови спорови обично трају дуго, а под претпоставком да то сиромашно лице заиста није у стању да плати таксу из ТБр. 138, то би се из тога створила могућност за тужену страну, да своју имовину несметано отуђи и да, на тај начин, осујети право издржавања томе сиромашном лицу. Има и других разлога техничке природе који су морали руководити законодавца, и то сасвим умесно, да стане на ово гледиште: експедитивност расправе ове врсте спорова и њихово бројно смањивање. Јер ако би се овим невољним лицима омогућило обезбеђивање њиховог права издржавања у току бракоразводних спорова и спорова за издржавање, нема сумње да би лица, дужна да та издржавања даЈу, боље одговарала тим својим човечанским обавезама, а осим тога, одузете би им биле нада и могућност да их изиграју. И једно и друго неоспорно би имало за резултат: прво, да се број тих спорова умањи, а друго, да се они много брже расправљају, што је од несумњиве и велике користи за правосуђе. Ове изложене консидерације налажу Генералној Дирекцији пореза Министарства Финансија, надлежној по чл. 43. закона о таксама, да, у интересу правилности и једнообразности тумачења напред наведеног законског прописа и тарифног броја таксене тарифе од стране судова, донесе начелно објашњење: да се уверења о сиромаштинњ могу да користе и за тражење обезбеђења издржавања кад је ово законска дужност, или када се оно тражи у вези бракоразводног спора и грађанског спора за издржавање .