Branič

Страна 224

■Б Р А Н И Ћ"

&рој 12

тити предмет нарочитом одбору од три лица. Он то мора учинити увек онда, када је то нарочитим законом прописано". Прва реченица из овог цитата је на свом месту и потпуно умесна. Друга реченица нема разлога постојања, јер ако закон налаже Државном Савету да поступи претходно онако како то налаже прва реченица овог цитата, онда је ова друга одредба излишна, јер и без ње Државни Савет мора онако поступити како му особен закон налаже. То би у главном било све што би се могло рећи по питању Опште Седнице Државног Савета. Остало би још да видимо како изгледају те одлуке Опште Седнице и да расправимо веома интересантно питање законитости начелних одлука Опште Седнице. Пошто су одлуке Опште Седнице у сгвари одлуке Државног Савета, то оне морају пре свега садржати у заглављу да се правда изриче у име Нзеговог Величанства Краља. Иза тога, дошла би формула о ознаци, да Државни Савет решава у Општој Седници састављеној од председника и саветника (чија се имена набрајају). За тим би дошло позивање на случај који се има расправити са рефератом судије који је предложио да се предмет изнесе пред Општу Седницу и извештајем известиоца, па по назнаци да је вођена „исцрпна дебата" по истакнутом питању, имало би доћи позивање на спорни случај раније пресуђен и одлука по спорном случају. Тако би од прилике имало изгледати решење Опште Седнице ако би се донело сходно чл. 14. Уредбе. Оно би се имало уписати у нарочиту књигу и публиковати у Службеним Новинама. Поступак у случајевима предвиђеним чл. 18.—23. Уредбе био би много простији. Ту Државни Савет не суди и не решава, већ извршује једну законску дужност. Мислимо да би овде била довољна само назнака о решавању, пошто се одлука не доставља странкама, да би морала имати прописну форму, већ се доставља заинтересованој установи или надлештву, Министру и т. д. Ми још нисмо имали прилике да читамо у Службеним Новинама одлуку Опште Седнице која би формално задовољавала услове из чл. 14. Уредбе. Још мање смо били у могућности да читамо такву одлуку која би материјално била у сагласности са чл. 14. Уредбе. Такве одлуке можда постоје, али их нема у Службеним Новинама, ма да је то наложено Уредбом. Ми, строго узев, не видимо разлоге законског, да се ове одлуке објављују преко Службених Новина. То не би требало да буде, сем ако се није хтела дати одлукама Опште Седнице Државног Савета иста она важност, која се придаје

одлукама Опште Седнице Касационог Суда. Ту важност ове одлуке Опште Седнице Државног Савета не могу имати из простог разлога, што то није нигде у Закону речено. Одлуке Опште Седнице Касационог Суда имају своју нарочиту важност, не толико због високог форума који их доноси — јер је и Општа Седница Државног Савета исто тако висок форум — већ због изричног законског наређења. Тога законског наређења нема у случају са одлукама Опште Седнице Државног Савета, те ми овакве одлуке сматрамо само унутрашњом ствари Државног Савета. Законом је наложено Државном Савету да суди. Он може судити, опет по истом Закону у оделењима и у Општој Седници. Али ове одлуке, по својој важности и правном значају не прелазе никад Државни Савет. Оне не вежу ниже административне власти. То излази из чл. 4. Закона који повлашћује одлуке Опшгих Седница у односу на одлуке оделења Државног Савета само у томе, што их чини обавезним за оделења, али само за појављени спор. Одлуке Опште Седнице према томе нису никако накелне природе т. ј. да обавезују оделења Државног Савета за будуће спорове, аналого начелним одлуке Опште Седнице Касационог Суда које обавезују оделења Касационог Суда у њиховим одлукама, а које се равнају, по своме правном дејству, законима. Колико је нама познато, о одлукама Опште Седнице Државног Савета писао је код нас г. Гојко Доганџић генерални секретар Државног Савета и то у Полицији за 1926., 1927. и 1928. год. Коментатор новог закона о чиновницима грађанског реда г. Др. Михаило Илић позивао је се у својим коментарима овог закона и на одлуке Опште Седнице. Службене Новине су објавиле неке од ових одлука. Изван овог, није нам познато да има другог каквог материјала по овом питању. Из овог материјала, а нарочито на основу одлука Опште Седнице објављених у Службеним Новинама (бр. 254.— 1.Х1Х од 8. новембра 1927. год. и бр. 9.— 1 од 12. јануара 1928. год.) закључили смо да Државни Савет сасвим на други начин схвата овлашћење из чл. 4. Закона и чл. 14. Уредбе, него што ми схватамо. Државни Савет је нашао, да је овлашћен да доноси начелне одлуке ао појављеним правним питањима, којима се у начелној — безличној форми даје обавезно тумачење закона и уредаба за саветска оделења. Таква начелна тумачења јесу законодавне природе јер се ни мало не разликују од истоветних тумачења, формално говорећи, изражених у начелним одлукама Опште