Branič

Број 1—9

„Б Р А Н И Ч"

Страна 77

ст. II чл. 2. зак. о зашт. јавне безбедн. и поретка у држави и дела из I ст. § 50. крив. зак. заједно са пресудом Скопљанског Апелационог Суда од 23. маја 1928. год. Бр. 2387, којом је одобрена пресуда Штипског Првостепеног Суда од 16. марта 1928. год. Бр. 3230, — па је нашао да иста не одговара закону са ових разлога: „Погрешио је Апелациони Суд, што је одобравајући пресуду Штипског Првостеп. Суда усвојио ниже изложене разлоге истога у погледу опт. Д., П. и К., да се према њима има применити смртна казна, сматрајући да је испуњен услов из § 243. од. I крив. суд. пост., услед тога, што је чл. 19. зак. о зашт. јавне безбедн. и поретка у др жави изменио § 243. од. I крив. суд. пост. у том правцу, што се за постојање признања не траже сви услови из 225. крив. суд. пост., већ да је довољно да суд по слободном уверењу утврди постојање признања оптуженог, и да такво признање овде постоји. Спорни разлози нижих Судова, које Касациони Суд сматра за погрешне гласе према првој пресуди овако: » Даље суд налази: по чл. 19. закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави, за сва кривична дела из истог закона, суд по слободном судијском уверењу суди, како о постојању кривичног дела и кривичне одговорности, тако и о постојању олакшавних и отежавних околности, јер од истих зависи величина саме кривице, па дакле врста и величина казне. Осим тога, по истом чл. 19. пом. закона, суд цени по свом судијском уверењу и постојање признања као доказног средства и суд налази по свом слободном уверењу да овде, као што је већ изложено за свршено дело из тач. 7. чл. 1. пом. закона постоје и признања оптужених : Д. Ж., П. Б. и К. Д. и зато суд налази да се овој тројици, оптужених за ово дело из тач. 7. чл. 1. пом. закона, које се, као што је показано, има казнити прворедном строжијом казном из I става ч /1. пом . закона , казна има одмерити по 1 ставу чл. 2. пом. зак. и налази да овде према изложеном има места примени смртне казне и према овој тројици оптужених. — § 243. I став крив. суд. пост. Дакле, суд налази да и постојање признања, као доказног средства, које се по § 243. I став крив. суд. пост. тражи за примену смртне казне, суд има да цени по свом слободном уверењу према чл. 19. пом. зак., а не по принудним законским доказима према § 225. крив. суд. пост. Ово мишљење суда одговара и чл. 19. пом. закона, по коме се дела из чл. 1. пом. зак. од 2. августа 1921. год. имају у целом пресудити по слободном

судијском уверењу. Према томе, мора се рећи да Је поменутим чланом 19. пом. закона, у самој ствари измењен и став I $ 243. крив. суд. пост. и протумачен у пом. смислу да се тражено признање из 1 става § 243. крив. суд.пост. има утврдити по слободном судијском уверењу, а не по принудним законским доказима, те нема места примени § 225. крив. суд. пост. Ово се тумачење чл. 19. пом. закона и 1. става § 243. крив. суд. пост. мора усвојити с обзиром и на оне и овако организоване нападе од стране бугарске македонске револуционарне организације против наше Државе, која је управо, непосредни предмет напада код дела предвиђених у чл. 1. пом. закона од 2. августа 1921. год., због чега овде не може да се примени законодавно тумачење од 10. јануара 1879. год., којим је укинуто оно раније законодавно тумачење од 25. октобра 1872. год., по коме пропис 1. става § 243. крив. суд. пост. није важио за дела, која по закону подлеже суђењу поротног Суда, и у овом тумачењу од 10-1-1879. стоји доиста, да се наређење § 243. на сва, па и на она која порота суди, примени. Ово законодавно тумачење важи, дакле, за дела која суди поротни суд, и код којих, поред пороте, која суди, по слободном уверењу, суди још државни суд по законским, принудним доказима, али не важи и за дела из закона од 2. августа 1921. год., која суд, по чл. 19. истога закона суди у целоме, а не дели мично по слободном уверењу и . Касациони Суд сматра да ово схватање није тачно са следећих разлога: Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави од 2. августа 1921. год. дошао је као допуна свима општим казненим законицима према текстовима, како они постоје у појединим покрлјинама наше Државе. То се види из текста чл. 1. истог закона, где се вели да се „као злочинство у смислу казненога законика" имају сматрати, ту набраја кривична „дела". Одмах затим речено је у чл. 2. да ће се учинилац ма кога „од кривичних дела изложених у чл. 1. овога закона" казнити смрћу или робијом до 20 година. То је све што је у пом. закону речено о кривичном делу и његовом учиниоцу. Тек у чл. 19. истог закона постављено је једно важно наређење, које се односи на „сва кривична дела" побројана у том закону у погледу начина суђења. Ту је речено следеће: „За сва кривична дела по овом закону судиће редовни судови по слободном судијском убеђењу". Неће се дакле судити „дела", већ ће се судити кривцима „за с-ва кривична дела".