Branič

Страна 80

„Б Р А Н И Ч"

Број 1—9

Ценећи наводе држав. правобраниоца суд је нашао да ови не стоје, јер у цитираној тачци услова предвиђен је случај одустанка и последице одустанка, које су ограничене само на привремену кауцију, коју тужени и не тражи да му се иста поврати, а протокол лицитације у овом случају може служити као доказ само у погледу привремене кауције. Прва лицитација није туженога обвезала на неограничену одговорност већ само на привремену кауцију у 5000 дин. према условима. Тужени није признао своју обвезу по тужби, већ да је био лицитант и да је лицитација на њему остала. Зато је на основу § 198. грађ. суд. пост. пресудом од 22. децембра 1927. г. Бр. 14103. одбио државу од тражења као неумесног и недоказаног. Скопљански Апелациони Суд у II оделењу по незадовољству државног правобраниоца пресудом од 16. маја 1928. год. Бр. 492. одобрио је пресуду првостепеног суда. Касациони Суд у 111 оделењу 30. новембра 1928. г. Бр. 13050. дао је ове противразлоге: „Када се из услова за закључење уговора о преносу поште, који се налазе у актима овога спора, а који су саопштени и туженом Николи види, да је онај надметач на кога би лицитација остала био дужан, да по саопштеном му„одобрењу надлежног Министра исте, а најдаље у року од 15 дана од дана саопштења потпише уговор о преносу, и када се из протокола лицитације види, да је ова остала на понуди туженога Николе као најповољнијој и да је иста као таква одобрена од стране Министра Пошта и Телеграфа одлуком од 25. септ. 1926. Бр. 50110., но да му иста није саопштена само због тога, што је некуд био нестао, — онда је на њему лежала дужност, ако је хтео, да се ослободи обавезе овако примљене, да у предвиђеном року у чл. 10. услова изјави, да га уговор не веже, а кад то није учинио, онда је одговоран за сву штету проистеклу из оваквог његовог поступка за другу уговорну страну — државу". Скопљански Апелациони Суд није усвојио ове примедбе, већ је 16. јануара 1929. год. Бр. 192. дао ове противразлоге: „Кад је у тач. 12. ал. 3. услова за давање под најам преноса поштанских пошиљака на линији Дебар—Струга и обратно, које је тужилачка страна за доказ својих навода уз тужбу поднела, изрично речено: да ће надметачу, на коме остане лицитација, у случају да он од ове одустане, положена кауција пропасти у корист државне касе и да ће му се одузети право учествовања на свима будућим лицитацијама и погодбама за пренос поште; — и, кад, сем овога, у овим условима за дотичног надметача, у

случају његовог одустанка, никакве друге правне последице нису предвиђене, па и накнада штете, која би евентуално за државу проистећи могла — онда се одатле као једини логичан закључак, по нахођењу овога суда, да извести то: Да је надметачу Николи, на коме је лицигација у питању остала, овим оваквим условом остављено на вољу: да закључени уговор испуни, или да од истога по цену своје привремено положене кауције одустане (§ 551. грађ. зак.). Према томе, кад је тужени Никола имао право, да, под овим условом, од овога уговора о преносу поште одустане и кад је он то своје право употребио и уговор раскинуо, онда о томе, да је он одговоран за штету, која је за државу одатле произашла, не може бити ни речи, јер је он — одустајући од овог уговора —• вршио једно своје право. Потребно је овде напоменути, да, ако ипак до некога за ову штету има кривице, да то, са наведенога, ниуком случају не може бити до туженог Николе, већ да може бити једино до онога лица, које је услове лицитације састављало и које је у ове унело само напред наведени услов, а не и услов из чл. 96. зак. о држ. рачуноводству, по коме надметач, у случају кад од уговора (лицитације) одустане, одговара за сву штету, која би отуда за државу произашла". Касациони Суд у Општој Седници од 1. фебруара 1929. год. Бр. 999. усвојио је примедбе свог 41 одељења а противразлоге Скопљанског Апелационог Суда одбацио са већином од једног гласа. Вршење издатака код општинских судова на општинске потребе а који нису буџетом предвиђени, — није кривично дело Л., Ђ. и С. оптужени су Јагодинском Првостепеном Суду за то, што су први и други као наредбодавци а трећи као руковалац касе противно чл. 134. у в. чл. 133. зак. о општинама учинили издатак из општинске касе на општинске потребе у 279.072. дин. који није био предвиђен у општинском буџету за 1923. год. нити је за тај издатак постојало одобрење општинског одбора. Првостепени Суд је у оваквој радњи нашао дело злоупотребе власти из § 122. у в. § 132. крив. зак. и како је према реферату Комесара Гл. Контроле ова сума утрошена на општинске потребе, то је питање о накнади штете спорно у смислу § 296. крив. суд. пост. Па је пресудом од 20. августа 1928. год. Бр. 30810. казнио оптужене за ово дело а