Branič

Број 7—12 - »Б Р А II И Ч" Страна 103

општег крив. законика, закона о заштити државе и др. У место, дакле, да спречи у самом зачетку појаву кривичног дела у исправци, суд је на против, по овој логици, фаворизира. Он, по овом резоновању, не може одбити да наложи листу, да исправку штампа, а то из разлога, што закон у чл. 26. т 1те изриком каже: „суд је дужан исгог дана послати уреднику исправку," дакле без обзира на то, што та исправка може не бити учтиво написана, или садржавати какво кривично дело, и т. д. Овако резоновати, значи, ухватити се за слово закона, па без икакве везе са осталим законским одредбама, доносити закључке по овом правном питању, на веома чудан начин. Значи дакле, дати суду улогу саучесника у неправилним, незаконитим, кривичним радњама, док суд постоји баш зато, да казни све кривичне радње за које се његов суд тражи. Уз то не треба заборавити, да би првостепени суд био у прилици, код оваквог резоновања, да суди по своме сопственом налогу да се исправка штампа, дакле по свом сопственом учествовању у једној неправилној, кривичној радњи, што повећава апсурдност овог резоновања. Кад смо већ на терену апсурдума, зашто не би у резоновању ишли до крајњих граница и зашто не би признали судећем судском колегијуму право, да своје колеге из колегијума, који је наложио штампање исправке, стави заједно на оптуженичку клупу са писцем исправке!!?? Јер, ако је гшсац крив што је клеветничку или увредљиву исправку написао, не мање је крив суд, што је наложио да се иста штампа.

У реду апсурдума, до којих може једна правна ситуација довести, после софистичког тумачења закона, горњи апсурдум би јамачно био на првом месту. Најзад, кад би све овако било, зашто би закон предвиђао у чл. 29. веома строгу казну за уредника „који без разлога не хтедне на закону основану исправку примити...." Поред тога, суд може наредити обуставу листа, све док се исправка — наравно на закону основана — не оштампа и то ако лист не објави у првом, а најдаље у трећем наредном броју исправку, чије је штампање суд наредио у смислу чл. 29. зак. о штампи чл. 68. други став зак. о штампи. Шта значи то: на закону основану исправку? Значи, ону исправку, која није противна чл. 28. зак. о штами. Ко је овлашћен да тумачи код испраке да ли стоји који од случајева из овог законског прописа? Сам уредник, односно суд, кад се његова помоћ тражи. Оваквим простим излагањем и објашњењем јасног слова закона, долази се до следећег закључка: да суд не може саучестовати у кривичним радњама учињеним путем исправке, па не може следствено ни наложити уреднику да исправку, која садржи елементе из чл. 28. зак. о штампи, штампа. Кад пак суд наложи уреднику, да једну исправку штампа, значи, да је нашао, да иста није противна закону, и да, сходно чл. 28. зак. о штампи, не садржи, између осталог, клевете и увреде. С тога на постављено питање у заглављу овога написа, одговарамо: да исправка по закону о штампи, кад је послата преко суда, не може садржавати клевете или увреде.

Рад у казненим заводима Д-р Илија М. Јелић судија

Питање рада у казненим заводима може се посматрати с више разних страна, али нас овом приликом интересују само три питања: 1. циљ рада у казненим звводима; 2. карактеристичне особине рада у казненим заводима и 3. административна организација рада у казненим заводима. Зато ћемо се у овом чланку задржати само на тим питањима и трудиги се, да на њих дамо што краћи, концизнији али истовремено и што потпунији и јаснији одговор. I. Циљ рада у казненим заводима. Некада је рад у казненим заводима претстављао прави ужас, страх и трепет за осу-

ђенике, јер је био такав да би се пре могао назвати сретством за мучење, него радом како га данас схвагамо. Ступањем у завод, осуђеник је губио сва лична и грађанска права и постојао роб у правом смислу те речи, према коме се није имало никакве самилости, већ су измишљавани најгрубљи, најтежи и најпонижавајући послови, само да се осуђеник што више телесно измучи, душевно убије и морално унизи. У ту сврху бирани су радови који се обављају у мраку и под земљом по разним рудницима и другим скривеним местима, да би се отстранила свака јавност и додир с осталим светом, а рад учинио на тај начин што срамнији, беш-