Branič

Страна 92

„Б Р А Н И Ч

Број 3

Кривично право периода Свитања и XVIII века под утицајем учења философа и хуманиста а затим идеја француске револуције, ослободило се окова сколастике и обести црквеног и државног апсолутизма. Оно се од тада формирало у виду сталних правних начела. Начело легалитета кривичног дела и казне тада је постало. Рационалистичка философија, која је тада царевала у пуном јеку, дала је и начелима кривичног права свој отисак, уздижући његове норме тако рећи на степен догме. Исто тако као што је створила по књизи Робеспјеровој „Богињу Разума", она је створила и „Богињу Правде", и помало наивно веровала да је стварањем новога поретка створила нова начела и нову правду за увек. У XIX веку, са продирањем просвећености и развојем философије и науке, престаје полако влада догматичког рационализма и сувереног веровања у непроменљиве научне принципе. У исто време развитак друштва на техничком и економском пољу, појава Закона еволуције у природним наукама, као и појава социологије као науке у вези са све ширим развитком модерне демократије, све је то учинило и било од утицаја и на развитак кривично-правних појмова. Чисто правна криминалистичка школа, која је кривично право схватала на један једностран начин искључиво и само као правну науку, не остаје више усамљена. Поред ње, услед снажног развитка природних и социјалних наука, појављују се две нове школе, социолошка и позитивна, које уносе у изучавање кривичног права нове моменте. Док је стара класична школа схватала кривце тако рећи апстрактно и сматрала да сви људи заслужују подједнако исте казне — што јој је несумњиво остало од рационализма XVIII века, када се више веровало у апстракције него у стварна бића, — дотле су ове две нове школе пошле сасвим другим правцем изучавајући и на пољу кривичног права стварног — реалног човека, онаквог какав нам је он у природи дат. Њихова је заслуга поглавито у томе, што су се у изучавању кривичног права послужиле резултатима природних наука и социологије, и те резултате нарочито примениле на изучавање кривца па посредно и кривичног дела. Оснивачи овог новог правца: Ломброзо, Гарофало,, Фери и Ланца заслужују да им се име и данас нарочито помене. Кривично право XIX века, то није само кривично права чистога разума, већ и кривично право стварнога живота, оно је управо израз не само средине у којој постоји и важи, него и израз резултата до којих су дошли с једне стране наука, а с друге стране практично искуство. Под тим импулсом престала је вера у слободну вољу човекову, у потпуну слободу његовога делања; старо начело индетерминизма у чије се име изрекло толико неправедних казни, замењено је другим начелом, начелом детерминизма које је у пракси знатно умањило велики број судских грешака. Несумњиво је, да ово нису правна