Branič

Страна 112

„Б Р А Н И Ч*

Број 2

тешкоће које би неминовно морале у том случају наступити, избацивши иред нас безброј нових и врло спорних питања, — а законодавац, предпостављамо, био је склон да нас тога поштеди, јер би нам иначе и за такав случај дао потребна упутства. При оцени законске основаности тражења овакве забране, специјално кад се она на плату или пензију тражи могао би, у први мах, створити забуну § 264 зак. о чиновницима. Јер, збиља, тај зак. пропис предвиђа, да се државчим службеницима може ставити забрана на */ 3 принадлежности ,,и то судским путем или по њиховом пристанку." Међутим, та забрана по пристанку није ипак исто што и судска забрана. И ако предвиђене заједно оне су ипак посебне ствари. Прва, судска мора бити обучена у форму односног судског поступка, док другој, по пристанку, то није потребно. Ова забрана по пристанку позната је и из раније под именом административне забране, па пошто до сад није имала изричне зак. могућности за свој опстанак, дошао је овај § 264. да и такву врсту забране изриком санкционише. Према томе и овај евентуални разлог оних који налазе да суд треба овакве забране да одобрава, не би могао' доћи у обзир као солидан! М. Смиљанић. И ако поверену му ствар није чувао онако како је у уговору предвиђено, чувар неће одговарати за накнаду штете услед пропасти ствари, ако је ову чувао као добар домаћин. Тужилац Сава представио је Суду: да је на дан 12. октобра 1915. г. приликом бежања испред непријатељске војске, лично предао пок. Периши, своју касу, да исту чува закопану до повратка наше војске и његовог — тужиочевог ■повратка, када му је имао исту вратити а да су у каси биле закључане његове ствари, побројане у тужби, у износу .97.170 дин. укупне вредности. По ослобођењу отаџбине тужилац Сава тражио је од Перише да му преда означене ствари али му је Периша изјавио, да је поверену касу из подрума ископао и пренео у вајат, бојећи се влаге и воде у подруму и да су је из вајата непознати лопови украли, разлупали и сву напред означену имовину однели. Зато тужи масу пок. Перише и моли суд да је осуди, да му накнади вредност упропашћених ствари, налазећи да је маса за накнаду ове штете одговорна, без обзира ко је извршио крађу ових ствари, пошто је Периша, противно својој уговорној обвези, да касу чува закопану, ову ископао из подрума и пренео у вајат, где ју је држао незакопану и из које је она и украдена. За доказ својих навода приложио је протокол саслушања Перишиног код полицијске власти, из којег се види, да је Периша признао, да је од тужиоца, према њиховом претходном споразуму примио касу са новцима и па-