Branič

Број 12

Страна 555

гог, извршна ће власт њу ипак у попис узети, а изјаву дужника на протокол ставити, и о томе саслушати оно лице, које дужник за господара именује. Где је могуће саслушање ово треба учинити одма. Ако именовани господар одриче, да су ствари његове, власт ће их продати; ако на против каже, да су његове, извршитељ ће то на протокол ставити, и о томе поверитеља известити стим, да он дужан буде за 15 дана кад му је то саопштено, одговорити имали шта противу оне изјаве, па ако одговори да има, извршна власт издаће решење појављеном господару, да у року од 15 дана тужбу поднесе дотичном суду, где ће право своје на пописане ствари доказати, а уверење извршној власти поднети, да је заиста у одређеном року тужбу суду поднео. Ако онај који се пријавио као господар ствари, у одређеном року то не учини, извршна ће власт кад рок истече, ствари оне продати као дужникове.'' Став IV. § 466. г. с. п. гласи: „Но ћад је слуиај, да се поћретна стбар, која је за обезбеду означена, налазн у држабини самог обог појабљеног господара; као и кад код непокретности појављени господар за доказ своје својине поднесе тапију, извршну судску пресуду, поравнање пред судом које се по закону равна извршној судској пресуди, или другу ћоју пунобажну јабну иепрабу — влас ће упутити на парницу повериоца, који ово право својина оспорава. Као што се види из предњих прописа става III. § 466 г. с. п. Законодавац је изрично наредио да се ствар, која би се нашла у притежашу дужника и за коју би он казао да није његова, ипак узме у попис, и даље поступи по прописима поменутог става, а то значи, да ствар, која се не би нашла у притежању дужниковом, не би могла да се у попис узима ради наплата тражбина; таква ствар имала би да се сматра туђом стварју а према § 471. г. с. п. тач. 1. туђе ствари не могу се узимати у попис у предњем циљу. Притежање је у овом случају по нашем мишљењу — законодавац подразумевао у правом и правном смислу те речи као посед — робзеззш —■ т. ј. као право на ствар, као својину, а не и као просту детенцију и придржништво, односно и као прост материјални додир са стварју — апрехензију. Законодавац је дакле подвукао разлику између притежања и државине нарочито тиме, што је у ставу III. § 466 г. с. п. поменуо притежање које треба утврдитити на страни дужника, па да се ствар узме у попис, док је у ставу IV. § 466 г. с. п., рекао, да је на страни појављеног сопственика довољно утврдити и саму државину, па да се ствар у опште не пописује већ да се повериоц у таквом случају на парницу упути. Појам пак притежања јасно је дефинисан прописима § 198. г. з. у вези § 199. г. з. по којима је потребна