Branič

Број 12

„БРАНИ Ч"

Страна 559

лије тога појав. сопственика, већ дужника, и унаточ томе, што би они подносили ма какве исправе којима би се противно доказивало. Ово би све важило и за дужника, кад би он приликом пописа изјавио да је ствар заиста његова, у том случају појављеном сопственику никакви докази не би помогли, јер су се код дужника стекли сви елементи потребни да га као притежаоца оквалификују, јер он ствар већ држи и има вољу задржати је за себе. Али кад дужник изјави, да ствар није његова и на тај начин јавно се декларише, да је чак и не жели за себе задржати, а с друге стране појављени сопственик поднесе јавне исправе о својини и идентитету ствари, које се ничим оспорити не могу, — онда ту није притежање дужниково, већ он у том случају ствар држи у име тога појављеног сопственика коме је она поверена начување, послугу, и т. д. и кад се и ово последње побројано све докаже јавном исправом о уговореном правном одношају, — тада је притежаоц тај појављени сопственик, а повериоц је слабији у праву и као такав има се на парницу упутити. Да је ово наше гледиште исправно, ми ћемо овде цитирати и распис Господина Министра унутрашњих дела од 19. маја 1891 год. П.№ 8150 оштампан у Зборнику Полицијском на страни 1268, који се у општим својим упутима потпуно слаже са нашим гледиштем, и који је у опште узевши, потпуно исправно интерпретирао прописе § 466. г. с. п.; он гласи: „Поводом неколико случајева расматрања ожалбених поступака полицијских власти, уверио сам се, да се приликом вршења забрана и пописа покретности ради противно § 466. грађ. поступка, као и прописима о државини и својини из грађ. законика, на које се § 466. ослања, и којима је он санкција. И код забрана и пописа, полазна је тачказа полицијску власт тач. 1. § 471. грађ. поступка, по коме су туђе ствари искључене, а тако исто и § 466 истог поступка, коме је циљ, да из&ршиоца прабилно упути за случајебе, у ћојима би због спорних питања о сбојини избегао погрешћу, да удејствује забрану или попис на туђе стбари, или у опште на ствари које се опра&даније за туђе могу да сматрају. Но иако је § 466. јасан за случајеве, које нарочито предвиђа, ипак он није исцрпео све разне облике, у којима се такви спорни случајеви могу да јаве, но је само означио примере обичнијих појава, и утврдио процедуру извршне власти, за случај, кад такви примери наступе. Међутим и из ових примера јасно се види: 1.) Да се у свима спорним случајевима, саме по себи, претставке ма које интересоване стране: повериоца, дужника или појављеног сопственика, не разликују по њиховој вредности, но су само у толико основане и за извршну власт од