Branič

Год. XXII

БРАНИ Ч

Београд, мај 1934.

Број 5

Др. Ђорђе 'Гасић, проф. Универзитета. АНЛЛОГИЈА Ако хоћемо да дамо једну провизорну и уводну дефиницију аналогије, рећи ћемо да она значи да се један закон примењује на сличне ситуације, које нису изрично предвиђене у њему. 1. Важност аналогије се признавала од увек. Аристотело је правду дефинисао као једнако поступање с једнаким, чиме је оправдао употребу аналогије. Још врло рано се јуриспруденција трудила да проналази или ствара право на основу сличности. Римски правници се служили аналогијом у формуларном поступку, да би једну процесуалну формулу употребили на нове ситуације, у колико је то допуштала правна терминологија. На овај начин они прибављавају при уговору о раду и служби ас!ш 1осаИ сопсЗисИ, јемца према дужнику ас!Јо тап(3а1л или пе§о1шшт §ез!огит, приуговору о размени и при поравнању ас!ш т 1ас1ит по угледу на торбарски уговор. Аналогију признају и они који верују у потпуност правног поретка и да је он искључиво творевина државне воље, и управо, они верују у потпуност полажући на то да се правила могу „ширити" путем аналогије. Другим речима се од увек признавала извесна експанзија или извесно разрађивање онога што је казано изрично у текстовима (т. з. логичка експанзивна снага права). Правна аналогија је играла велику улогу без обзира што се раније звала логичка експанзија, а данас се може друкчије звати, од Савињиа, Вехтера и Унгера и призната је била од свих класика. У нгер верује да је тзв. правна аналогија потпуно довољна да се реши сваки случај и у духу постојећег стања. У ово је веровао и први пројект немачког грађанског законика (и ако је порицао чак и обичајно право). Против аналогије су екстремисте, присталице слободногправа, јер по њима, што не може да стане у текст, пада у област слободног стварања и попуњавање се врши директно из друштва. 1 )

Ј ) Код нас проф. Ж- Перић, Л. Урошевић, и други.