Branič

Број 12

,Б РАН ИЧ«

Страна 741

вању овде нема места зато, што се ствар не тиче застарелости права на тражење интереса уопште, већ је у питању наплата појединих приспелих оброка интереса, који се годишње обрачуиавају и наплаћују, а чија наплата у овоме случају није благовремено тражена, нити је доказано ,да је време обрачуна и наплате интереса овде друкчије уговорено — § 928 д. грађ. зак. — Суд је даље ценио и приговоре заштитника Бабића, да он не може бити одговоран за исплату старог дуга и то због тога, што је спорна интабулација била уписана на име дуж. ника Крстића, а не на име Ранковића, од кога је он| купио спорно имање, — па је нашао, да је овај приговор без вредности. Јер овде није у питању лична одговорност заштитника Бабића, као купца имања из кога се има наплатити спорни дуг, већ се ствар тиче остварења права уписаног на пом. имању које као такво служи као гарантија повериоцу за наплату обезбеђене тражбине — §§ 327 и 328 гр. зак. Противу наведене пресуде изјавиле су жалбу Апелац. суду обе парничне стране. Тужилац је тражио њено преиначење зато што му није досуђен интерес за све време означено у тужби. Побијајући тај део пресуде, поред осталих, истакао је следеће разлоге. Ако би се узело као исправно гледиште, који пресуда заузима, ингабулисани повериоци били би увек у опасности, да интабулисано потраживање, било у целости, било делимице, без своје кривице, изгубе. Док они воде спор противу личног дужника за утврђивање потраживања и добију извршну осуду, треба дос.та времена, а тек тада могу да подигну тужбу противу власника хипотекованога добра. Отуда се може десити случај, да бар један део интереса застари. — Што се пак тиче главне ствари, тужилац је у потврду гледишта заступљеног у оснаженој пресуди, навео и следеће разлоге: Хипотека се ставља на добро. Она је на њему стварни реални терет и као такав нема никакве везе са околношћу, ко је власник хипотекованог добра. Друго: не постоји ни у грађ, законику ни у другом закону одредба, која би даљег прибавиоца хипотекованог добра ослобођавала одговорности од хипотека, које постоје, али, при преносима тапија^ нису преписане од ранијег сопственика добра, отуђивача на њихово име, било услед погрешног вођења интабулационих књига, било услед зле намере или нехата интабулационог протоколисте. — Отуда, пропуштање суда да хипотеку која постоји на једном добру, препише, поводом преноса тапије на даље прибавиоце добра, на име њихово, не може уништити право следовања једне хипотеке, Тужена пак страна навела је у својој жалби углавном следеће разлоге: Хипотека се мора да уиише у сваком случају преноса имања на новог прибавиоца и на његово име, да би и даље важила. Суд је према законодавном решењу од 24 октобра 1860 год, В.бр. 177. у вези § 211 грађ. зак., дужан, да постојећу хипотеку упише на име новог сопственика, те да одржи исту у важности, Истина је, да хипотека лежи на добру као његов реални терет, а не на сопственику, али и ако би се узело, да је горе поменутим законодавним решењем уведен рђаз систем хипотекарних књига, ипак би се овај систем имао спроводити догод о томе постоји законски пропис — законодавно решење. Ово у толико пре, што се једино на овај начин може добити заштита од могућих изненађења, која би у оваквим случајевима —- чинила право својине лица убраним 1 и без садржине. — Чим је суд пропустио, да, при преносу непокретнога добра, протоколарно извести купца о теретима, који стоје на купљеном имању и кад је тапију пренео на купца без икаквих терета, онда купац не може бити одговоран за исплату ранијих терета, ако су постојали. Али не само да није одговоран купац, него се и добро сматра ослобођено свих оних терета, који нису у тапију уведени. Али је Апелациони суд пресудом својом од 13 децембра 1933 год. бр. 11866, преиначио пом. пресуду среског суда само у погледу досуде интереса„ а сагласио се је са разлозима у њој изнетим у погледу главне ствари. Апелациони суд налази, да овде, што се тиче тражења