Branič

СУКОБ КОМСТРУКТИВНЕ И ИИТЕРЕСНЕ ЈУРИСПРУДЕНЦИЈЕ 17

у Северном Атлантику, 3 ) примећује да је суд и сувише заузет питањем о правној природи сервитута, у полемици са старом доктрином, која почива на идеји истоветности интернационалног односа са приватноправним односем, суверености државе са својином (приватног лица). У опозицији према таквом недопуштеном изједначавању, увиђајући да сувереност и својина нису једно исто, дошло се у науци до тога да се тврди да у опште и нема сервитута, што исто тако не одговара стварности као ни прво (старије) гледиште. И тако је и суд потпао под утицај таквог гледишта, занемаривши читаву једну страну проблема. Појам сервитута долази у обзир код судова само као ,-проседе" класифицирања да би се груписале извесне ситуације. Они су заборавили да правна наука нема само да класифицира феномене које изучава, већ да, као наука ориентисана ка практичној примени, она треба да извуче „проседе" тумачења. И, по проф. Бадевану, они би требали да утврде је ли то сервитут или други неки обичан облик; у првом случају би се са Ривијером применило рестриктивно тумачење. Суд се није уопште интересовао да прецизира последице сервитута и да их разликује од других обавеза. Отуда је и остао колебљив. То вели Бадеван. Кскоришћујући његово запажање у циљу да осветлимо метод тумачења, додаћемо следеће. Раније се изједначавао сервитут међународноправног права и приватног, јер се изван приватноправних конструкција није ништа друго могло ни замислити: сервитут је сервитут, и шта би и какав би могао бити него какав знамо од римског права до данас? И то је, нема сумње, као што се данас увиђа, погрешно, јер постоје врло важне разлике између односа и установа међународно јавног права (између држава) и оних приватног права (између појединаца). Погрешно је, исто тако, када се из појма суверености закључује да не може бити сервитута. Такав је закључак сасвим произвољан, и на крају крајева би из тога изашло да држава не може имати никаквих ограничења. У позадини стоји неко аасолутирање државне власти које нема никакве везе са стварношћу. Такво апсолутирање било је сметња и код других питања, заводило науку на погрешне путеве и правничко резоновање у опште, повлачећи за собом извесне осетне штете у развоју позитивног права. Није питање Да ли има или нема службености, јер то захтева или не захтева апстрактно схваћена сувереност, већ да ли то захтевају међународни односи, не вређајући на неправичан и сасвим нецелисходан и непрактичан начин права држава. Питање дакле не смемо посттавити на основу једне конструкције, једног

3 ) Ји1еб Вабс1еуап1, 1.'а:На1ге (Зез рбсћелев скв с61ез зер1еп(попа1е8 с!е ГАНапН^ие еп!ге 1ез Е, ТЈпјз сГАтеп^ие е! 1л Огапде-Вге(а^пе беуап( 1а Соиг с1е 1а Науе (Кеуие §епега1е с1и ОгоИ 1п1егпаЈ|ооа1 рићПс, XIX, 1912).