Branič

ПРАВНА ВАЖНОСТ ПРАВНОСНАЖНЕ ПРЕСУДЕ ЕПАРХ. ЦРКВ. СУДА 19

буде црквена установа а нарочито не у нашој данашњој држави са хетерогеним црквеним учењима о њему, која иду на штету правног стања у држави и материјалну штету грађана. Сваки грађанин има права на државу која је своје оправдање везала поред осталог и за регулисање приватних и јавних права и дужности својих поданика. По принципу једнакости грађана пред законима, једно од многобројних права грађана је и право на брак за чије се постојање тражи испуњење једне законске форме. За моменат у нашој средини испуњење форми за брак врши се преко признатих цркава и када је ту манифестацију и конституисање права, држава за сада оставила њима, онда сваки грађанин државе има права по свом избору и на једну црквено верску заједницу као делегирану власт у вршењу ове државне функдије. Црквено верски рад у закључивању брака, није према томе унутарња ствар цркве, већ је она и ствар државе као заштитнице и створитеља права својих грађана. Црквено верске заједнице неби смеле ни у ком случају да лише једног државног грађанина права на брак и могућности његовог склапања пред њом, јер би у том случају негирале саму државу која је то право створила. Ако би црква ипак то учинила, уздигла би се изнад државе, постала би суверена власт у сувереној власти, а то пак ни у ком случају данас више не може да постоји. Ако би се ово право дало верској заједници, значило би да она може у једном моменту да одузме грађанину и његово припадништво држави кога се у осталом ни држава не може одрећи. Када један грађанин са правом на брак по државним законима изабере једну црквено верску заједницу као делегирану власт за закључење брака онда она у принципу не би смела да одбије своје садејство примене закона у манифестацији државне воље за закључење брака тога њеног поданика. Црквено верска власт могла би једног државног грађанина евентуално да лиши каквог свог личног права напр. молитве, свећења водице и резања славског колача, причешћа и др. али га ни у ком случају не може и несме да лиши на један државним законом затражени обред око закључења брака као потребног рада у декларацији свршеног правног посла. У основи погрешно мисле они, који тврде, да једно лице не мора припадати ни једној црквено верској заједници, а ако то по својој вољи већ учини, тиме уједно пристаје и на сва учења те верске заједнице. Посредним или непосредним путем натерати једног слободног грађанина да због остварења свог права на брак, приђе једној признатој верској заједници, вређа се основно уставно начело из чл. 11 које је за све грађане подједнако прокламовало зајемченост слободе вере и савести. Исто тако била би у ствари повреда закона, натерати једног слободног грађанина да напусти једну већ изабрану црквено верску заједницу као делегирану власт за закључивање извесних законом прописаних правних послова и признатих правних стања и односа.