Branič

22

„Б Р А Н И Ч"

сти правног саобраћаја у овој материји, није ни у ком случају на одмет. Наша је дужност и као грађанина и као правника да се интересирамо шта се све ради са нашим брачним правом и шта се еве са нашим правним стањем гради.Конкретан случај је у овоме: Још 1909 год. Миховило и Ивка као римокатолици, закључе брак по прописима своје цркве. Доцније Миховило пређе у православну веру, добије име Михаило и код горњокарловачког епарх. црквеног суда поведе бракоразводну парницу противу своје жене. Извршном пресудом брак се разведе на штету неправославне жене с тим да Михаило има права ступити у нови брак са православном невестом а да својој жени Ивки, за коју ова пресуда не важи, — не даје никакво издржавање на основу прописа чл. 129 устава српске прав. цркве. Одлуком о укинутом издржавању не буде задовољна „бивша" жена Ивка у јер она за њу ни у чему не важи по прописима њене цркве,. — и поднесе тужбу окружном суду у Љубљани са захтевом, да јој се досуди издржавање од свог истовремено „разведеног" и „неразведеног" мужа. Грађански суд осуди мужа на давање издржавања и ту пресуду оснаже још два виша суда. Са оваквом пресудом грађанских судова не буде сада задовољан „бивши" муж са разлога, што је о његовом> праву одн. дужности по закону већ пресудио један надлежан суд. О овом сукобу надлежности муж затражи одлуку већа Касационих судова на основу чл. 102 зак. о устрој, судова, које пак својом одлуком В. бр. 65 од 6 нов. 1934: год. нађе, да овде нема сукоба зато, што пресуда прав. црквеног суда није ускратила право бив. жени да тражи издржавање од свог мужа, пошто њу пресуда не веже као припадницу друге вероисповести. Овде напомињемо, да је овај случај развода брака расправљан још пре ступања у живот „Брачног правилника" 1 септ. 1934 год. (донет на основу чл. 63 тач. 13 устава< срп. прав. цркве), — који за разводе бракова овакве врсте у § 124 тражи прелаз у православну веру једног од оних лица друге вероисповести, чији је брак већ пресудом доживотно разлучен од стола и постеље а са разлога који су као бракоразводни признати и у прав. цркви. Пресуде донете на основу овога прописа исто тако не вежу оног брачника који је остао у старој својој вери, што значи, да је у погледу права на издржавање остало као и у см. § 125код једног нехришћанског брачника, — исто правно стање. Из овог прописа излази још и то, да нови православац, који је био венчан у другој цркви као њен припадник, не може да тражи развод брака код прав. епарх. црквеног суда пре но што сврши са разводом код црквеног суда напуштене вероисповести и ако би се испуњавали сви бракоразводни услови прав. црквеног прописа. Да ли је црквени суд у наведеном конкретном случају, поступио правилно и по закону или није, за сада нећемо говорити али да је оваквом пресудом повређен установљени др-