Branič

СУБЈЕКТИВНЕ И ОБЈЕКТИВНЕ ТЕОРИЈЕ О ВОЉИ и т. д.

141

жењу. Ова модервд миСао хоће да се врло честр објасни путем психологије емоционалног мишљења, на основу] иатенци је лица ко.је изражава вољу: да она важи социално и, према то1ме, правво. „Смисао .изјаве воље је једна волитивни (вољна) изјава, управљена на правно важење, као један емоционалан појав, који има један смисао^ јер је управљен на правну последицу. Воља се хоће заједно са правним ефекгаом који има да се оствари. До душе, хоће да се изрази једно хотење, али оно је директно управљено на важење онога што треба да буде (ОеНеп-ЗоПепдез). 2 ) На овај нанин схваћена, воља се одјваја. од психомошке, и у томе смислу, може се рећи, нема супротМости између субјективног и објектмвног момента. праве воље и њене изјаве. То је сад једно исгго, одређивано и оцењивано са гледишта важења. Могло би се рећи ,да воља управљена на важење покрива садржину хотења иако да се оне могу само< релативно ржилазити. И хотење и изјава су, и очо што је мишљено од субјекта и оно схваћено 1 од других, моменти једног истог процеса, јер у резултату дају вољу важења. (Нека нешто важи!). Расправљање воље « изјаве како се у науци дотле чинило нема својег оправдања. У формули Ларенца, по традиционалној тесрији сматрало се да се воља саопштава другимаЈ и, амо се деси да се погрешно саопшти, онда се поставља питање да ли ће се узети воља странке која саопштава или воља сграике којој се саопштава. Ова теорија хоће да пронађе помирење индивидуалног и социалног тиме што узима да је воља правна воља важења. И то ова теорија чини што вољу схвата по њеној соцпја.тној интенциј«. То може да врло добро послужи код тумачења воље, али има проблема који прелазе област тумачења. Правна воља треба да. буде тајко схваћена, да ми имам10( так|ође и објашњење и за основну чињеницу да човек ступа у правне односе, не знајући за све правне последице својих радњи и не предвиђајући их. (Јер ко их, одиста, зна потпуно и ко их може знати?). Правна воља би према томе била воља која значи пристанак на оно што буде објективни поредак одредио и, ,у кр-ајњој анализи, синтеза субјективне воље .и правног поретка. Да ли се то, међутим, не објашњава најбоље, ако се та воља :схвати као воља социална, моја прима социалву идеју, т.ј. да наша воља, онако како је психолошки дата, не долази и не може доћи до изражаја у праву, већ немако идеално дата, са претпоставком да она признаје оно што је социално нужш>, корисно и правично? Или, можда, на који други начин? Очевидно је да се ми ту налазимо пред једним основким филозофаким питањем које се тиче еуштине правне норме (И њеног односа према људској вољи. На један или други начин формулисана, мора се признати да у вољи има један момент преко и изван психолошке воље. Горња теорија која хоће да вољу обележи као вољу важења може се примити као општа формула, у колико се хоће да истакне овај момент. Међутим њој насупрот треба

2 ) Бг. Каг1 1,агеП2, Оје МеШоЈе с1ег Аиб1едип§ (1ез КесћЈб^езћаЉ, 1,ејр21§ 1930. Овим одличним делом смо се највише послужили при изради овог чланка; али, као што се може видети из нашег излагања у главном тексту, стојимо на другом гледишту него Ларенц.