Branič

274

„Б Р А Н И Ч"

стране власника за време које закон тражи, престаје његово право на даље уживање права својине на заузетом добруј. Не конструише се овде на неправу права, те да манљива државина не може одвести својини, већ на чињеници, да држалац несметано фактички ужива и располаже добром а власник га ни за двадесет четири године у том није спречио*. Тиме се је угасило његово право да се даље сматра сопствеником на добру, које је за све ово време препустио> другоме па и заузимачу. Противно овоме налажењу, узело' је Одељење Касационог суда у Београду одлукоад својо-м бр. 910 од 1927 год. По овој одлуци, сво.јина је досуђена тужиоцу, мада је тужени имао! дугогодишњу државину само зато', што је некада спорно имање било! одузето силом тужио^чевим правним претходницима од тужених, односно њихових правних претходника. П р и м е р : Од спсрног добра А има тапију. Добро> у питању притежава С. Држалац по истеку двадесет четири године државине објекта може истаћи застарелост појављеном сопственику. Али узмимо, да је А после двадесет година неупотребе добра (постоЈи државина С-а) пренео своје право својине на В. Овај пак после десет година од куповине обраћа се суду и тражи пресуду, да се држалац уклони са његовог добра. Вреде ли сада према сопственику В државина спорног објекта и то од тридесет година? Сматрамо да не вреди. Он треба према садањем ооиственику да истакне државину од двадесет и четири године. Застарелост кој'1 је почела тећи према првом сопственику а у корист држаоца прекинута је преносом (код суда) на новог сопствениа. Пренос, се врши јавно. Та јаност везује сва трећа лица. Те према томе, као што се службеност не може ст ! ећи застарелошћу противу онога, који је ослањајући се на јавне књиге, прибавио баштинско добро без терета, тако исто ни »терет« који под видом државинске застарелости тече противу првог сопственика, не може ићи на штету новог власника. Ово зато, што је он прибавио добро пре истека времена застарелости према иравном претходнику, т. ј. у двадесето(ј години неупотребе односно противникове државиие. Дакле, постао је господар добра — у времену када је оно још увек припадало власнику. Приговор о застарелости тада ј|е био без вредности. Преносом, В је постао! сопственик добра. У односу на ово, он има сва права моја му закон даје. Право употребе добра хтео је остварити после десет година од куповине — на шта је по закону потпуно свлашћен, јер је према њему приговор о^ застарелости без вредности управо, према њему је почео да тече тек од даиа када је он постао власник добра. Налазимо дакле, да је неупотреба права везана за личност носиоца тога права. Ако власник добра то своје право за једно дуже законом опредељено време не врши, а за то исто време други држи спорни објекат, право је и ло1гично закључивати, да је тиме оправдана претпоставка, да је се дотадањи сопственик дезаинтересовао за добро а на другој страни једно фактично стање треба признатн за правно. П р и м е р : Ранији држалац докаже сведоцима да је имао државину спорног добра двадесет четири године по основу на-