Branič

136

Б Р А Н И Ч"

овога суда без заклетве о томе: дз му тужена дугује спорну суму, није могао убедити призивни суд у истинитост његовог казивања, јер је он у тужби претставио, да ће сведоци на које се позивао и то М. Ч. и К. Т. посведочити и то: да је тужена пред овим сведоцима признала и то, да је примила од њега спорну суму дуга и то једанпут 2000 дин. а другипут 1000 дин., док ови сведоци ове чињенице нису потврдили, те се према таквом стању ствари његови наводи у погледу осталих сведочених чињеница не могу примити као истинити. На основу свега напред изложеног призивни је суд уважујући призив тужене стране побијану пресуду преиначио и тужбени захтев одбио". По ревизији тужилачке стране, Касациони суд у Београду закључком својим од 12 децембра 1935 год. Рев. 1525, укинуо је пресуду призивног суда и предмет вратио истом суду на нову одлуку, са разлога: „Ревизиско писмено тужилачке стране погрешно наводи да је призивна пресуда заснована на погрешној правној оцени ствари — т. 4 § 597 гр. п. п. док у образложењу истиче да призивни суд није смео да приступи извођењу нових доказа и чињеница — тј. оних на које се стрзнке у поступку првог степена нису позивале, што ствара ревизијски разлог из т. 3 § 597. По оцени овог ревизиског разлога Касациони суд је нашао: По § 576 гр. п. п. странке у призивном поступку смеју своје захтеве и пригозоре оснивати само на оним чињеницама односно доказима, које су већ изнеле пред првим судом, а по § 592 ст. 1 гр. п. п. призивни суд за основу своје одлуке има узети резултат расправе и доказивања, онако како је утврђено у првостепеним парничним списима. Као што се из овога види призивни суд има да правилност одлуке првог суда цени с обзиром на поднете доказе и приговоре изнете код првог суда, Међутим из списа ове правне ствари виаи се да тужена страна код првог суда није чинила никакав приговор, нити је подносила ма какве доказе у погледу веродостојности казивања сведокиње К., већ је ово чинила тек у призивном поступку доношењем односног уверења општинског, то призивни суд није био овлашћен да ово уверење о неверодостојности казивања сведокиње К. узима у обзир, пошто овај доказ није био понуђен пред првим судом, због чега се има сматрати да овај доказ у опште није ни поднет. Па како се услед овога пресуда призивног суда оснива и на чињеничким претпоставкама које су у противности са парничним списима, то је Касациони суд на основу § 604 гр. п. п. и донео своју одлуку као у диспозитиву". Према § 82 од. III реч. 2 н. с. а. списи, код којих од досшаве тече рок за аравни лек, достављају се или ирив. тужиоцу лично или његовом застуинику, али не једном и другом. (Решење 1 већа Касационог суда у Београду од 17 јануара 1936 год. Кжк 45). У кривичном предмету противу Н. Т. и других због дела из §§ 316 и 365 крив. зак. Окружни суд у Пожаревцу решењем својим од 7 децембра 1935 год. Кзп. 709/32, одбио јеревизију прив. тужиоца, као неоправдану, са разлога: „Приликом саопштења пресуде овога суда Кзп 709/32 од 8 октобра 1935 год. прив. тужилац А. Љ., са својим заступником одмах на записнику о главном претресу Кзп. 709/32 изјавио је ревизију и тражио је препис пресуде да се достави заступнику Ј. М., адв. овд. ради оправдања изјављене ревизије. По гласу рецеписа Кзп. 709/32 заступник прив. тужиоца Љубомира, примио је пресуду 16 октобра 1935 год. али оправдање ревизије није ни до данас поднео према извештају управитеља кривичне писарнице од 7/ХИ 1935 год. Па како прив. тужилац Љубомир у изјави ревизије није навео повреде законске, нити је навео чињенице из којихпроистиче повреда закона, то се имало на основу § 341 т. 2 к. п. његова ревизија као неоправдана одбацити". По жалби прив. учесника, Касациони суд решењем својим од 17 јануара 1936 год. Кжк 45, одбацио је жалбу прив. учесника, са разлога: „Окружни суд у Пожаревцу решењем својим од 7 децембра 1935 године одбацио је ревизију прив. учесника на основу § 341 т. 2 ксп. као неоправдану, јер он оправдање ревизије у опште није поднео, а у изјави није навео повреде закона, нити је навео чињенице из којих проистиче повреда закона. Стога је ово решење Окружног суда правилно и на закону основано, Навод жалиоца да је он омашком суда материјално погођен, тиме што му ревизија као прив. учеснику није достављена, него је само решењем извештен да се његова ревизија одбиј1, као и што му није достављена пресуда ради оправдања изјављеног правног лека, очигледно је неоснован. Ово стога, што се из записника о главном претре-