Branič

314

„Б Р А Н И Ч"

упознамо са тиме: ко јв ао новом Ва. надлежан за ароглашавање аисмених изјава аоследње воље, било ао правилу или ао изузетку. Ово још и због тога, што на почетку примене новог Вп., неће бити на одмет практичарима имати прегледно исложене његове одредбе које о томе директно или индиректно говоре. А, тако исто, мислимо, да неће бити без интереса дотаћи се и последњег питања истакнутог у наслову, наиме: да ли ту надлежност треба и у чему мењати? Стога ћемо се овде прво упознати са питањем надлежности ао аравилу, затим ао изузетку, па онда са овим последњим питањем. II а. Надлежност ароглашења аисмених изјава аоследње воље па правилу. 1. До ступања на снагу новог Вп., на пример, на правном подручју Касационог суда у Београду отварање и обзнана тестамента завештаоца, како оног који се налазио на чувању код суда, тако и оног који му је био поднесен или спроведен, било је стављено у дужност судије за неспорна дела онога суда, који је био релативно надлежан 3 ), по месту сталног пребивања његовог (§ 28 Г. с. п.). Али, судећи по одредбама новог Вп. (§ 49), не изгледа да је и даље остало тако. Јер, иако је у § 49 (2) Вп. речено, ако изјава последње воље није већ приликом састављања смртовнице проглашена по § 38, да ће је ирогласити срески суд, ипак то не значи да ће у име среског суда то учинити оставински судија, који је годишњом наредбом старешине суда одређен да ради те послове; у чију надлежност, дакле, спада цео други рад на заоставштину, пошто се у ставу (1) § 49 за писмени тестаменат или кодицил. макар и не одговарали свим законским захтевима, вели, да се имају отворити и прогласити чим је несумњиво утврђено да је оставилац преминуо, те да се у „гау сврху имају они аредати старешини надлежног суда {§ 30)." 4 ) 5 ) Ово све јасно излази из горе цитираног и курзивом штампаног законског текста, јер иначе друкче се не би могло дати образложење зашто је донета оваква одредба. Ово, иако наређења § 52 (2) као и § 304 Вп. могу, на први поглед, за моменат довести у сумњу овакво тврђење: (а) Прво, што се у § 49 (1), иза речи: „У ту сврху (ради отварања и проглашења) имају се они предати старешини надлежног суда (§ 30)," не говори ништа више о тој његовој надлежности, нити ма где друго, већ само о суду § 59 (2); док се у другом ставу, као што смо већ видели, вели, да ће писмену из-

3 ) Др. Драгољуб АракђеловиЋ: Наследно право, Београд 1925, стр, 93. 4 ) Курсив је наш. 5 ) По § 30 Вп. срески суд, у чијем је подручју неко умро, има и онда, када је за расправљање заоставштине надлежан који други суд (§§ 23 и 26), да састави смртовницу, да нареди састављање заоставштине под печат и ирогла шење изјаве аоследње воље и да предузме све надлежне радње које закон наређује у циљу обезбеђења заоставштина.