Branič

СУДСКА ПРАКСА

367

суд је нашао, да је неуместан, пошто је признањем Месаровића на кога се тужена банка позвала у заштиту, доказано, да је уложиа књижица која се налази у рукама тужиље, оригинал, а не фалсификат како је тужена страна тврдила." По призиву тужене стране, Београдски Апелациони Суд, пресудом својом од 26 јануара 1935 год. Пл. 375/3, потврдио је пресуду Трговачког Суда, са разлога: „Београдски Апелациони Суд усвајајући правно образложење Првостепеног Суда и упуштајући се у оцену призивних навода нашао је да не стоји ни један призивни навод јер у њему није унето ништа ново, те је и пресуда Трговачког Суда у свему правилна и на закону основана, имајући на уму и следеће околности: Тужена страна није пружила доказе на којима би суд могао засновати сумњу о постојању кривичног дела §§ 214 и 215 кр. зак. те да би могао одлучити да се са овом грађанском парницом даље извиђање прекине у смислу прописа § 255 гр. п. п. Ни из чега се не може известити да је књижица лажно сачињена а најмање из тужбе повериочеве по глвсу уверења Државног Тужиоштва КноБр. 1944/34 допуњеног уверењем Кно 3312/34. Да ли је приликом предаје банке у руковању управи спорни улог био унесен или није у списак улагача, то је однос између ранијег и доцнијег банчиног сопственика, али повериоци банчини са тим немају никакве везе. Са ових разлога безначајни су и изводи из књига банчиних поднетих у одговору на тужбу. Докази о овоме поднети у призиву такођер су изведени из књига банчиних а уз то и нови, и као такви недопуштени пред призивним судом по § 579 гр. п. п. При г овор о неуредности отказа улога неуместан је јер је отказ учињен и решењем о забрани и поднетом тужбом. Што се тиче призивних приговора заштитника умешача који навод# да је улог исплаћен једним добрим делом иду на штету тужене стране те да суд не може ни узети у засебну оцену по §§ 120 и 122 гр. п. п. у колико се оне тичу тужилачке стране, суд није могао стећи уверење да је члански улог исплаћен меницама пошто се уложна кљижица налази у рукама тужилачке стране. С тога се призив не уважава и побијана пресуда Трговачког суда од 22 маја 1934 год. у целости се потврђује." По ревизији тужене стране, Касациони Суд у Београду, пресудом својом од 4 децамбра 1935 год. Рев. бр. 624/3, потврдио је пресуду призивног суда, са разлога: „Ревизиски разлог тужене стране заснован је на т. 1 § 597 у в § 571 т. 6 и § 255 ал. 2 гр. п. п.-на име да је нападнута пресуда призивног суда ништавна са разлога што је призивни суд погрешно узео да тужена страна није пружила довољна доказа о сумњи да је предмет спора—односно „исправа важна по одлучивање о правном спору лажна или лажно сачињена", у конкретном случају уложна књижица тужиље Лидије а ово стога, што је тужена страна током парнице пред првим и другим судом довољно пружила доказа да је односна књижица лажно сачињена, јер тужиља никад није била улагач код тужене Банке, као и то да се против тужиље води кривични спор, о чему постоје докази у актима ове правне ствари. Касациони Суд је ценио овај ревизиони навод-разлог заступника тужене стране, па је нашао: Оцена о питању да ли се у току једне парнице појављује сумња о каквом кривичном делу, чије би постојање било од одлучног утицаја на одлуку суда о правном спору у питању—јесте фактичко питање, које суд цени по свом уверењу на основу пружених му доказа. Поред овога, суд није ни везан за факат: да заиста постоји какво крив. дело, већ му је по § 255 гр. п. п. дато на слободну оцену: да ли ће наредити да се парница прекине до окончања кривичног поступка или ће се упустити у пресуђење саме правне ствари. Ово значи да призивни суд сам, по свом уверењу има да оцени—да ли је целисходно застати са пресуђењем правног спора или није. Из овог образложења излази да ревизиски разлог тужене стране као такав није основан, те га је Касациони Суд стога и одбацио, а пресуду призивног суда као правилну и на закону основану и потврдио."